Даниловић: "Усташе и балисти напријед, четници - стој!"

ПИШЕ: Горан Даниловић 

Павла Ђуришића су убили Усташе, а "предао" им га је Секула Дрљевић, по званичној историографији ратни злочинац. Ипак, Секули је подигнут "највећи споменик" у независној Црној Гори, споменик који је уткан у државну химну, споменик од његових стихова које је шверцерска власт уз шлепере цигарета и вреће кокаина, овјековјечила родољубивим мелосом. И тако, док Секула "ускаче у два мора и глас носи океану" Павле Ђуришић не може ни у Заостро код Берана. 

Усташе, су одавно рехабилитоване и слободно се шепуре на тлу Европске уније. Хрватски ministarr Радман Грлић засузи чим чује усташки поздрав "За дом спремни", а и Пленковић ђипи с мјеста чим први такт наслути да ће се марширати негд‌је око Јасеновца и Градишке Старе. Усташе, Секула и Писула могу у Европу, али Павле Ђуришић не може ни у своје Заостро.

Међу многим партизанима који су заслужили сјећање и почаст данашњег доба има и "бираних" зликоваца који су за ноћ убијали на десетине људи, стријељали најближе, бацали у јаме и шкрапе. Тим "друговима", међутим, и данас стоје споменици захвалног и побијеног народа.

Наша историјска несрећа је што је многима дражи туђи брабоњак него свој јунак. И није на то првина, то је наш удес. 

Да је ОДТ Беране овако агилмо кад се ускакаче у беранске шуме, с Косова* и искаче из шума с магарадима натовареним дрогом и дуваном; да су гонили живе разбојника што ускачу у неколико мора, мртви Павле би опростио што му се руши споменик, а и многи од нас би рекли: станимо браћо док нам држава не стане на ноге па ћемо свима који заслужују подићи споменике и учинити помене.

Да је ОДТ Беране ћерао оне који су сијали смрт по Беранама и Црној Гори, да су судови пресуђивали бандитима и злочинцима, не би огорчени људи самовољно подизали споменике ни очевима, ни д‌једовима, па ни Павлу Ђуришићу, официру савезничке Краљеве војскеиз Другог рата.

Да се не велича свака шуша и маруша која је у последњих сто и кусур година скакала по мртвим и живим Србима не би Срби тражили да се дижу споменици ни најбољим међу нама, јер ми одавно не живимо од права и правде него од ината.

Павле Ђуришић има свој споменик у Америци и нико га није срушио. У тој истој Америци дио његове породице живи и данас, на слободи и с правима грађана УСА. Нијесу, ипак, исте слобода, право и част, у Америци и у "Иванграду"!

Да је Павле био крвник, да је био усташа, Пленковић би тражио да му се у Љешанској Нахији подигне споменик, ако смо намјерни да се укључимо у ЕУ. Он би то тражио и добио, а цивилни сектор би мучке ликовао. Проблем је, међутим, што није.

А кад нијеси усташа онда нијеси за интеграције. 

Павла су убиле усташе, а многе народне хероје однио је послератни комформизам, холестерол и намножени ензими јетре.

Да је којим грдним усудом Тонино Пицула подигао споменик Павлу ОДТ би могло само да му пуне у постамент. 

Овако, Пицула ћути, а ОДТ се пита па му не треба даривати Павла на тацни да га и мртва черече.