"БИСЕРИ ИЗ БАРКЕ": Море опет мирише на Србију

ПИШЕ: Томислав Т. Велички

Мир и одмор ми ремете пожари који букте свуда у близини. Јутрошња кафа на барском шеталишту ме је одвела до Аљаске. Одзвањају ми Путин, Трамп и Гренел који поручује: „НАТО мора да напусти Косово, а од Србије је смијешно очекивати да га призна.“

То није пука дипломатска фраза — то је пуцањ стартног пиштоља у новом геополитичком маратону, у којем се трчи за озбиљне награде: територије, луке, коридоре и утицај.
Онај ко мисли да ће руска побједа у Украјини остати ограничена на линију фронта Донбаса, не разумије политику. Такав исход би значио много више од повлачења Зеленског и његових трупа. То би био историјски пораз цијелог једног концепта – Европе која се заклела на „вриједности“ док их је газила по Балкану, Блиском истоку и Африци, увијек кад јој је то одговарало.

Тај пораз мијења правила игре. Кад једна сила докаже да се границе у 21. вијеку могу мијењати силом, и то против воље Запада, престају важити лажне мантре о „непромјенљивим границама“. Косово и Метохија ће опет бити предмет озбиљних преговора, не више као диктат из Брисела, него као питање у којем ће се рачунати ставови Москве, Пекинга и Вашингтона.

Црна Гора – рачун стиже на наплату

И ту долазимо до Црне Горе. Мала, али стратешки смјештена, она је сама себе гурнула на листу непријатеља Русије уводећи санкције и гурајући реторику која јој не приличи ни по историји, ни по памети. Мислила је да ће јој то вјечно куповати наклоност Брисела и Вашингтона. Е па неће.

Када се промијени однос снага, рачун се увијек шаље онима који су се бахатили под туђим кишобраном. Црна Гора ће платити цијену — политички, економски и, ако се ствари даље развију, геополитички.

Зашто излазак Србије на море није утопија

Одмах ће противници рећи: „То је немогуће, НАТО је ту, Црна Гора је чланица, то су границе.“ Па и Крим је „заувијек украјински“ био, сјећате се? И Доњецк и Луганск су „заувијек у саставу Украјине“. Папир и стварност ријетко иду заједно кад се мијењају силе и интереси.
Повратак Србије на море није никакав хир — то је стратешки циљ. Лука Бар и пруге, путеви и коридори који је повезују са унутрашњошћу Балкана нису само економска артерија, већ и питање политичке самосталности. Народ без излаза на море зависи од добре воље других. А Србија добро зна како то изгледа.

Европа у ћорсокаку, Америка далеко

Европа данас дише на шкрге — енергетски зависна, безбједносно под америчком командом, политички растрзана и морално испражњена. Америка је у својим унутрашњим сукобима, са предсједником коме више вјерује Москва него пола Конгреса.

У таквом распореду снага Балкан престаје бити двориште које се држи под кључем из Брисела. Ко буде имао савезнике и стрпљење, дочекаће тренутак да заигра на велико.
За Србију, излазак на море значи сигурнији извоз, снажнију трговину, јефтиније сировине и независност у логистици. У геополитичком смислу, то значи да престаје бити „континентално заробљена“. То знају и у Београду, то знају и у Подгорици, то знају и они који данас шкргућу зубима док читају ове редове.

Знам, биће бијесних коментара. Биће оних који ће викати да је ово „пријетња“, „ретроградна политика“, „сан националиста“. Али, драги моји, историја није салонска расправа. Она је низ тренутака у којима се узима оно што се може узети, кад се за то стекну услови.
Кад се промијени однос снага, на столу неће бити само питања Косова, него и шира мапа региона. А тада ће се и Црна Гора наћи у разговорима који ће се водити изван њених граница. То је реалност, а не пријетња.

Загледан у море мислим — свијет се не мијења полако, него убрзано. Они који то на вријеме схвате, пишу своју историју. Они који то игноришу, заврше као фуснота.
Србија данас има шансу да, мудром политиком и ослонцем на праве савезнике, врати не само достојанство, него и простор који јој припада. А Црна Гора, хтјела то или не, биће дио те приче. Јер историја не пита за референдум кад долази по своје.