Бој на Чегру (1): Стеван Синђелић и српски устаници уочи битке која је ушла у легенду
ПИШЕ: Игор Ремс
Дана 31. маја 1809 године вођена је једна од пресудних битака у Првом српском устанку против Османлија и њиховог вековног угњетавања.
Бој на Чегру се одиграо на брду Чегар (потковица, стопало) код села Каменица надомак Ниша.
С једне стране ослабљена ратовима са Аустријом и Наполеоном ( мада ће Наполеон у периоду 1809-1812 подржавати Турску и тражити од Порте да угуше Србски устанак, прим. аутора), економским проблемима и побунама јањичара, Турска се суочавала и са све чешћим побунама балканских народа. Управо оне ће задати смртни ударац Османској империји.
Српски народ, изложен турском терору био је приморан на устанак. Пољуљано Турско царство, захваћено агонијом пропадања, није било у стању да контролише све своје области. Јањичари отимају земљу од сељака и стварају своје читлуке тапијама одузетим од сељака, намећу дажбине, порезе и обавезе. У београдском и свим српским и хришћанским крајевима завладало је безакоње.
Порта је чинила напоре да среди стање у Царству, али су ти покушаји све више откривали њену немоћ. То је време терора који није могла да заустави ни централна власт у Цариграду, којој су се Срби узалуд обраћали; четири дахије, српски народ (раја), нису могли да умилостиви, али је зато могао да се бори. Све више показатеља говорило је Турцима да ће доћи до устанка. Да би заплашили народ Турци почетком 1804. године убијају највиђеније србске кнезове. Овај догађај је познат као Сеча кнезова.
После тога Србија је преплављена мржњом и осветничким расположењем. Фебруара 1804. у Орашцу, народне старешине које су преживеле сечу кнезова, окупљају се тајно и договарају отпочињање Првог српског устанка под вођством Карађорђа и тиме почиње најуспелија побуна сељака у свету која ће трајати 10 година.
Затишје борбе за ослобођење настаје 1808. године после пораза Руса у ратовима са Наполеоном, када Срби више нису могли да очекују ангажовање Русије.
Године 1809. долази до нових заоштравања односа између Турске и Русије. После узалудних преговора дошло је поново до избијања сукоба. 12. марта 1809. Порта објављује рат Русији, а 21. Русија Порти. Руси као прву помоћ послали су Србима 1000 пушака и 30.000 метака.
Србија креће у офанзиву према турским областима. Карађорђе креће у правцу Црне Горе, Миленко Стојковић одржава везу са Русима, Лука Лазаревић и Сима Марковић упућени су ка Босни а за напад на Ниш је одређен Милоје Петровић. На Ниш крећу пожаревачка, ћупријска, параћинска, ражањска и алексиначка нахија са нешто Крајишника и Левчана као и батаљон редовне војске. Све укупно око 16000 сељака - војника а на путу Ниш-Пирот деловао је хајдук Вељко. Према подацима које су Срби имали, Турци су у Нишу имали један гарнизон са свега 3.000 војника.
Српска војска се према Нишу кретала веома споро. Пред Ниш долазе тек 27. априла и то код села Каменице, Горњег и Доњег Матејевца, где изграђују шест шанчева. Први и највећи је био на Чегру са војводом Стеваном Синђелићем, други у Горњем Матејевцу (код данас обновљене Латинске цркве) са Петром Добрњцем, трећи северозападно од Каменице са војводом Илијом Барјактаровићем, четврти у Каменици са главним командантом Милојем Петровићем, пети шанац је био изнад Каменице са војводом Пауљом Матејићем и шести у Доњем Матејевцу.Синђелићев шанац је био облика правоугаоника, на средини подељен стрељачким ровом. На једној страни су били шатори војводе и војске, на другој барутана.
(Наставиће се)
