Не знам „има ли још ико игђе у ову Црну Гору“, што би рекао Матија Бећковић, а да му није јасно да ми одавно нијесмо независни и суверени господари у својој земљи, те да нам други кроје капу и питају се шта ће се код нас дешавати, како и на који начин, те ко ће нас заступати и наводно предводити.
Истина, недавно смо, уз сву помпу и званице, обиљежили двадесет година од Липкиног и Лајчаковог референдума – најприје у Плантажином „винограду“, рекло би се како то приличи свецу и тропару, а потом и концертима које је предводио чувени Рики Мартин, не баш за тако мали кикирики.
Нема много оних који се, након двадесет година, баш превише поносе тим референдумом, послије којег су нам остали Ранков барјак и химна, према којој се, на жалост државе, велики број њених грађана не односи онако како се у свијету односи према, рекло би се, главним државним симболима.
Али, то је сада мање важно. Можда ће доћи дан када ће они који морају схватити, а ту прије свега мислим на институције система, разумјети да постоји нимало мали дио грађана који мисли другачије. То се могло видјети и на самом референдуму, али и на посљедњем попису становништва.
Колико то одговорни у институцијама система схватају озбиљно, најбоље се могло видјети недавно, и у Влади и у самом Парламенту, гдје наводно сједе изабраници, односно представници грађана.
Рекао бих прије да су и у Влади и у Парламенту људи које није изабрао само народ Црне Горе, већ и неки други који нам годинама кроје судбину и по чијим нотама свирају и играју наши политичари.
Да можда поједноставим речено: колико год су наши политичари ударали једни у клин, а други у плочу, увјеравајући народ да су само они у праву и да нас једино они исправним путем воде ка Европској унији, показало се да све баш и није тако.
Тек када је ствар у своје руке узео, а што би народ рекао, „на своје гусле загудио“ поред Рибнице господин Сатлер, постало нам је, ваљда, свима јасно ко се овдје, код нас, заиста пита, а ко игра онако како му се каже.
И док су нас у Скупштини увјеравали, односно оптуживали једни друге како баш они други желе да уведу, односно врате на мала врата у власт Демократску партију социјалиста, и ко зна докле би та игра, коју смо као дјеца звали „шуга“, трајала да нам један човјек није открио ко у ствари вуче конце и ко свира у дипле.
И тако сазнасмо да завађена браћа, у ствари, и нијесу толико завађена колико нам се сами представљају, па су чак неки увјеравали јавност да ћемо сазнати ко је вјера, а ко невјера.
Управо тако. Неки су се сами открили, иако то нико од њих није тражио, баш као што су својевремено ишли и шпијали своје прваке, говорећи да су издајници и откривајући ко им је финансирао кампање.
Да не би било господина Сатлера, не бисмо сазнали како ствари заиста стоје и колику су љубав, у ствари, неки посланици задржали према својим бившим контактима.
Све ме то подсјетило на онај познати филм Здравка Шотре са Жарком Лаушевићем и Војиславом Штимцем, који се звао „Браћа по матери“.
Ако се сјећате, старији брат Брацо, кога тумачи Лаушевић, у ствари је усташки емигрант, док се млађи брат Славко, кога игра Штимац, са њим упознаје тек преко писама.
У нашем случају, по нашој „браћи по матери“, односно „браћи по Сатлеру“, сазнајемо колико су, у ствари, тврди политички ставови и разлике међу нашим политичарима који, рекао би човјек, не могу једни друге очима да виде и тврде да су само њихове партије и само њихови ставови исправни, те да нас једино они, „грађанистички“, воде у воз за Брисел.
Хвала, гдје чуо и гдје не чуо, господину Јохану Сатлеру, аустријском дипломати, који нам је открио ко је, у ствари, дао одговор на питање једне посланице Покрета Европа сад – ко је код нас вјера, а ко невјера.
Изгледа да нас је господин Сатлер добро прочитао, да не кажем упознао као народ, односно његове појединце, још док је био амбасадор у Босни и Херцеговини, прије доласка у Црну Гору.
Под његовом диригентском палицом скоро сви засвираше у исте ноте, па тако од осамдесет једног посланика изгледа да добисмо чак седамдесет четири истомишљеника, који ће се сви до једнога правдати својим бирачима да је то једини пут који нас води у Европу, били на коњу са хватаљкама или у удобној фотељи.
У ствари, Јохан је добро прочитао да смо ми народ који љуби власт и господара и да је навикао да слуша команду.
Што би Балашевић у својој пјесми „Божа звани Пуб“ рекао:
„Једни га хвале, други жале, трећи кажу: Е, мој брале, тај је био као кваран зуб.
А карта (политика) је курва. Извин те ме што псујем, јер ја само причам онако како чујем. И ако су лагали мене, ја лажем вас.“
