ПИШЕ: Миленко Мишко Јовановић
Постоје датуми који припадају календару. И постоје датуми који припадају народу.
Тринаести јул је управо такав дан.
Није, дефинитивно, у питању само Дан државности Црне Горе. Није само сјећање на међународно признање црногорске државе на Берлинском конгресу 1878. године. Изнад свега, ријеч је о дану када је народ ове земље показао да слобода нема цијену и да се окупатору не клања. Када су наши преци одлично знали шта значи достојанство, понос и борба за слободу.
Тог 13. јула 1941. године Црна Гора је устала.
Није ни најмање тада било важно ко је комуниста, а ко монархиста. Ко је за краља, а ко за револуцију... Сви су знали само једно – непријатељ је окупатор. И зато су били у истом строју.
То је највећа порука 13. јула.
Подјеле су дошле касније. Доносили су их рат, идеологије, освете, страсти и политика. Брат је у многим кућама кренуо на брата, а ране тог времена ни осам деценија касније нисесу до краја зарасле.
Али првог дана и подоста времена након почетка устанка – били су заједно. У томе је величина тог датума.
Бар и Црмница имају посебан разлог да данас буду поносни. Управо је на Вирпазару одјекнула прва устаничка пушка, која је означила почетак општенародног отпора у Црној Гори. Из тог малог мјеста кренула је варница која је запалила пламен слободе широм земље.
Да будемо начисто - није ово, наравно, само локална историја, већ дио историје читавог народа.
Данас, када се поново дијелимо по партијама, идеологијама, нацијама, вјерама, заставама и прошлости, вриједи се запитати – шта би нам поручили они који су тог 13. јула оставили своје породице и пошли у борбу?
Сигурно не би тражили да мислимо исто.
Али би нас подсјетили да је могуће бити различит, а ипак бити на истој страни када су у питању држава, народ, слобода и достојанство.
Управо је то лекција коју смо, чини се, заборавили.
Нема те политичке побједе која вриједи колико јединство народа. Нема те партије која је већа од Отаџбине. Нема те идеологије која је важнија од слободе.
и, најзад, 13. јул зато не смије бити датум који ће свако тумачити само из свог идеолошког угла. Он није ни комунистички, ни монархистички, ни партијски празник.
Он је празник народа који је одлучио да не живи на кољенима.
И ако желимо да будемо достојни оних који су тог дана кренули у борбу, онда би највеће поштовање према њима било да коначно научимо оно што су они већ знали – да је Црна Гора најјача онда када није подијељена.
Нека зато данас са Вирпазара, из Црмнице, из Бара и из сваког краја Црне Горе одјекне иста порука: Нека нам различитости буду богатство, а не разлог за мржњу.
Јер народ који је једном знао да се уједини против окупатора, заслужује да се уједини и око своје будућности. То уједињење, за сада је на чекању.
