ПИШЕ: Миленко Јовановић
Посланик Демократске Црне Горе Никола Ровчанин подсјетио је јуче јавност на једну велику, а помало запостављену истину – на уставну обавезу равноправности ћириличног и латиничног писма у нашој држави. Његова порука да треба „драстично повећати заступљеност ћирилице“ заслужује сваку похвалу, јер није пука реторика већ подсјећање да Устав није украс, већ темељ државе у нормалним системима.
Ровчанин је оправдано нагласио да ће Црна Гора, ако остане вјерна сопственом Уставу, бити друга држава унутар Европске уније са уставно утврђеним ћириличним писмом – уз Бугарску. Подсјетио је и да су евро новчанице штампане у три писма, међу којима је и ћирилица. Дакле, питање ћирилице није питање „ретроградности“ или „балканског баласта“, како су то неки морални и духовни инвалиди знали представљати, већ је и питање европске вриједности и идентитетског самопоштовања.
Но, ваља примјетити да би било добро да и сама Демократска Црна Гора, странка којој Ровчанин припада, у својим јавним наступима, кампањама и промотивним материјалима покаже више досљедности у овом погледу. Њихова страначка документација, интернет презентације и јавни наступи углавном су латинични, док је ћирилица скоро у потпуности потиснута. Ако већ позивамо на уставну обавезу, онда би било природно да политичке организације, нарочито оне које је јавно истичу, буду прве у њеној примјени. Укључујући и објаве на друштвеним мрежама.
У овом тренутку, најдосљеднији у односу према Уставу свакако је предсједник Скупштине Андрија Мандић. Његови јавни наступи и званични документи углавном су у складу са духом и словом Устава, чиме се показује да ћирилица није само питање симболике, већ ствар конкретне политичке праксе тамо гдје је досљедног поштовања Устава.
Ћирилица је више од писма – она је културни кључ који нас повезује са нашим прецима и историјским трајањем. Сви владари и духовни великани који су градили и бранили идентитет Црне Горе били су ћирилични: краљ Никола, Његош, Свети Петар Цетињски, Марко Миљанов... Нико од њих није писао латиницом, нити је латиница икада имала државни или идентитетски континуитет у Црној Гори.
Ћирилица је једино писмо на којем су настале наше повеље, наше пјесме, наше заклетве и наше молитве. Од Лимске повеље из 13. вијека, преко Његошевог „Горског вијенца“, до записника црногорских скупштина у доба краља Николе – све је писано ћирилицом. То је писмо у којем је народ говорио о себи, своме достојанству и својој слободи.
Нажалост, данас је ситуација далеко од уставне равноправности. У школама се ћирилица учи, али се у пракси мање користи – школске свеске, уџбеници и наставни материјали често фаворизују латиницу. На интернету, латиница је готово потпуно преузела примат, што оставља утисак да је ћирилица некакво „старомодно писмо“. То је посљедица дугогодишње запостављености и недостатка јасне културне политике.
Медији су такође велики дужници ћирилице. Већина портала у Црној Гори латинична је, док су ћирилични медији у мањини. То није само ствар уређивачке политике, већ и питање идентитетског самопоуздања. Јер ако сами не чувамо своје писмо, зашто би га други поштовали?
У доба технологије, често се каже да је ћирилица „непрактична“ или „мање функционална“. Но, то је аргумент који не стоји. Сви савремени оперативни системи, апликације и дигиталне платформе подржавају ћирилицу, а софтвери и типографија нуде безброј модерних рјешења. Права истина је да је запостављеност ћирилице више ствар инерције и навике него технолошког ограничења.
Не треба заборавити ни естетску димензију. Ћирилица је писмо са снажним визуелним идентитетом – хармонично, монументално, препознатљиво. Њена форма носи достојанство и чини да сваки текст изгледа свечаније и узвишеније. Зато није случајно да су све наше историјске повеље и најљепше пјесме настале управо на ћирилици. Ако хоћемо да будемо искрени – ћирилица је и љепше писмо.
Очување ћирилице није питање носталгије, већ питање идентитетског и државног достојанства. Французи се поносе својим језиком, Грци својим писмом, Мађари својом традицијом – зашто бисмо ми били једини који се стидимо онога што је наше? Ћирилица је огледало наше историје и културе. Њено занемаривање значило би занемаривање самих себе.
Зато је добро што је Ровчанин отворио ову тему. Али је исто тако важно да тај апел не остане само у скупштинским клупама и у медијским насловима, већ да га политичке странке, институције културе, школе и медији претворе у животну праксу. Ћирилица није само слово на папиру – она је темељ на којем стоји наша прошлост и на којем морамо градити будућност Црне Горе.
