О фашистичком испаду у Брчелима: Мржња као посљедица србофобичне политике
ПИШЕ: Мићо Лутовац
Јучерашњи инцидент у манастиру Светог Николе у Брчелима, у Црмници, представља још један у низу дубоко забрињавајућих момената који откривају не само патолошке облике нетрпељивости, већ и дубоке друштвене и политичке ране које је оставио режим Мила Ђукановића. Видео-снимци који су постали предмет шире јавне расправе приказују један од најстрашнијих испада мржње према Српској православној цркви (СПЦ) и монаштву, а главни актери тог инцидента, Ненад Никаљевић, између осталог, није се либио да вријеђа и понижава саме светиње које вијековима представљају духовно и културно насљеђе овог краја.
Овај израз мржње и дивљаштва није само лични испад Никаљевића, већ је резултат једне политичке агресије која је на сцени Црне Горе већ деценијама. Испад је директна посљедица србофобичне политике коју је, свјесно водио режим Ђукановића, а која је оставила дубоке трагове у срцима и умовима многих потомака некадашњих Срба, који су данас постали екстремни поборници „новог“ тзв. црногорско-монтенегринског идентитета. Никаљевић, као и многи други који су својим дјеловањем показали дубоку мржњу према српској култури, духовности и историји, само су један у низу "производа" те политике разбијања српског идентитета у Црној Гори.
Нема сумње да је и сам Никаљевић дубоко уроњен у атмосферу у којој су не само политичке структуре, већ и медији и образовни систем, негирали или маргинализовали српску културу и историју, претварајући их у симболе „окупације“ и „мрских других“. С његовим испадима треба се позабавити са озбиљношћу какву они заслужују, јер су не само напад на монаштво, већ и на најважнију духовну, историјску и културну баштину Црне Горе.
Апсурдно је да потомци несумњивих Срба, попут Никаљевића, нападају српску духовност и историју. Црмница, као један од најзначајнијих крајева Српске православне цркве у Црној Гори, позната је као мјесто које је одавно било уписано у историју као српска перјаница, али и као симбол постојаности и уједињености у временима најтежих политичких и друштвених изазова. Тиме што потомци тих људи, који су наслиједили ову традицију, сада врше напад на српску цркву и духовност, показују дубоко изопачено разумијевање како историје, тако и онога што је заиста вриједно у једном народу и култури.
Тиме што не само да су на вербалном нивоу понижавали игумане и монахе, већ су демонстрирали дубоку мржњу према Српској православној цркви, која је у Црној Гори једина истински аутентична, они су ударили на темељне стубове националног и духовног постојања. Никаљевићево вријеђање игумана Никона, монахиње, па и епископа будимљанско-никшићког Методија, и коришћење увредљивих, апсурдних појмова попут „фашистички окупатор“ и „четничка кучка“, не само да су дубоко увредљиви, већ и представљају опасан сигнал да се Црна Гора не само као држава, већ и као друштво, налази на раскршћу у којем су подјеле дубље него икада.
Међутим, оно што је посебно ужасавајуће у овом случају јесте да овај инцидент није изолован. Како је и сам игуман Никон примијетио, исти појединац је већ имао сличне испаде и прије три године, што указује на чињеницу да се оваква понашања не санкционишу довољно од стране институција. Такво понашање, без сумње, мора бити осуђено и од шире јавности, јер је напад на манастир Светог Николе у Брчелима напад на саму духовну и културну баштину Црне Горе, која је вијековима уназад била симбол хришћанске православне заједнице на овим просторима.
У овом контексту, реакција надлежних институција мора бити правовремена и оштра. Не смије се дозволити да мржња и нетрпељивост оваквог типа остану без посљедица. И правосуђе и јавност морају да покажу да ниједан акт агресије према СПЦ и манастирима који су дио српског духовног насљеђа неће проћи без адекватне казне и санкције. Не смије се дозволити да овакви поступци буду нормализовани или да прођу без одговарајућих санкција.
Црна Гора и њена будућност не могу бити везани за фашизам, мржњу и нетрпељивост, као што ни будућност народа не може бити у ревизији историје која је, без обзира на политичке разлике, увијек била заједничка. Ту треба да буде јасно: права будућност лежи у помирењу, у признавању вриједности које нас уједињују, а не у дубљим подјелама и нападима на оно што је свето за велики број људи у овом региону.
Сви ми који живимо у овим просторима знамо да је Српска православна црква, са својом митрополијом и светињама,најдубљи коријен и стуб духовности и историје. Ако то заборавимо, не само да ћемо изгубити своје духовно насљеђе, већ и сопствену будућност.
