Жичара ка Румији - Свето тројство града, језера и свете планине

ПИШЕ: Миленко Јовановић

Ко једном крочи на врх Румије, тај више никад није исти. Са њених висина чини се као да се небо спушта на земљу, као да погледом обухватате цијели свијет – обала што се "спушта" ка отвореном Јадрану, огледало Скадарског језера, долину Зете, Албанију и далеке врхове што стражаре над окружењем. На том мјесту човјек схвата да су природа и вјера једно, да се историја и будућност сусрећу у једној тачки – на светој планини Румији.

Баш у години када славимо двадесетогодишњицу обнове цркве Свете Тројице на Румији, објављена је вијест о нацрту великог пројекта – изградњи жичаре која би повезала Бар преко Влембуса, Микулића и Старог Бара са простором Скадарског језера: Црмницом, Шестанима и Остросом.

Цркву на врху Румије срушиле су Османлије у 16. вијеку, али вјера народа није поклекла. Пет вјекова касније, 2005. године, храм је обновљен – као свједочанство да се светиња може разорити, али не и затрти. Она је ту, на врху, као знак да је народ опстао и да ће опстати. И баш сада, када славимо тај јубилеј, идеја о жичари добија снагу симболичке обнове и наставка једне велике приче.

Румија није само планина. То је света гора, јединствена по томе што је кроз вијекове уједињавала вјере и народе. На њу су ходочастили и православни и католици и муслимани. Са њеног врха подједнако су видљиви храмови и манастири, џамије и старе тврђаве, свједоци једне сложене, али и величанствене историје.

Зато је жичара више од туристичке атракције. Она може постати мост који ће поново нагласити ту улогу Румије као симбола јединства. Она би могла повезати град Бар, Скадарско језеро и свету планину у један живи троугао који можемо разумјети и као своје „свето тројство“ природе, културе и духовности.

Ниједан пројекат везан за Румију не може имати пуни смисао без Српске православне цркве и њене Митрополије црногорско-приморске. Она је чувар обновљене светиње, чувара духовног живота и идентитета овдашњег већинског народа. Укључивање Цркве у овај пројекат није само потреба, већ предуслов. Само тако жичара може постати пут ходочашћа, а не обична линија превоза.

Са Црквом, овај пројекат добија благослов и трајност. Без ње, био би сведен на пуку комерцијализацију и неизвјесност.

Општина Бар је већ поручила да очекује широку сарадњу са државним институцијама – од министарстава урбанизма, јавних радова и државне имовине, преко Управе за жељезнице, ЦЕДИС-а и Агенције за заштиту животне средине, па све до Јавног предузећа за управљање националним парковима. То је нужан предуслов да се изради студија изводљивости у складу са законом и највишим стандардима.

Грађани су, колико се могло ослушнут, већином позитивно реаговали на најаву овог пројекта, препознајући да ће он донијети снажан замах туризму, оживјети стара села, подстаћи привреду и дати Бару нову димензију. Замислите колико ће туриста и ходочасника жељети да у једном дану виде море, језеро и планину, и да на врху Румије стану пред обновљену цркву Свете Тројице.

Ако буде реализована у духу сарадње државе, општине и Цркве, жичара ће бити више од инфраструктурног пројекта. Она ће постати симбол нашег времена – мост између прошлости и будућности, између различитих вјера и народа, између мора и језера, између неба и земље.

Румија је вијековима чувала наш народ. Сада је на нама да чувамо њу, да је приближимо свијету, али са поштовањем и благословом. Само тако ће жичара постати оно што треба да буде – жива веза града, језера и планине, живо свједочанство да смо и народ прошлости и народ будућности.