HIC RHODUS, HIC SALTA : Призрен - од престонице до заборава
ПИШЕ: Игор Ремс
Призрен у средњовековној српској држави постаје привредно и духовно средиште. Град на Бистрици економски јача, нарочито у време краља Милутина, цара Душана и цара Уроша. У том периоду Призрен кује и свој новац. Из тог доба потичу најзначајнији историјски споменици српске средњовековне баштине: црква Богородица Љевишка и манастирски комплекс Свети Архангели — задужбина цара Душана. Повремено је Призрен био и престоница царева Душана и Уроша.
У то време у Призрену се насељавају трговци из Дубровника и Котора и ту се почињу организовати познати сајмови (панађури) у дане великих верских празника. Призренским градом управљао је српски кефалија, док је тргом управљао кнез који је, по правилу, био из приморских градова Дубровника или Котора.
Средњовековно становништво Призрена било је разнородно — поред Срба, чинили су га Арбанаси, Грци, Власи, Дубровчани, Корчулани, Сплићани, Задрани, Млечани и Саси. Живели су у колонијама, од којих је највећа била дубровачка. Путописци тога доба Призрен називају „царски град“, „Цариград“!
Колико је човеку потребно да се напије ове чудесне лепоте, да осети дамаре магичног, питорескног града стиснутог шакама реке, у подножју тврђаве која још одолева времену и подсећа на прохујало доба испуњено историјом, велелепним црквама и манастирима, џамијама, културним добрима уврштеним у баштину света? Све делује нестварно, као да је град ухваћен кичицом мајстора, као да је стао у трену док га посматрам — али живот је свуда око мене: аутомобили, људи на улицама, врапци по крововима... и река која све то гледа и ослушкује. Река којој, за сада, још нису променили име.
Бистрица извире на северним обронцима Шар-планине и протиче кроз села Средачке Жупе, путем којим ме пут води, путем којим тек треба да се запутим — потом поред манастира Светих Архангела, кроз сам центар Призрена, да би се на крају свог пута дугог 31 километар улила у Бели Дрим. Обале ове прелепе реке у центру града спаја 13 мостова, од којих је најлепши и најстарији Камени мост.
Средачка Жупа је котлина између Призрена и Брезовице. Њоме је вековима ишао каравански пут: Солун — Скадар — Призрен — Скопље. Смештена је на обронцима Шар-планине, око горњег тока реке, а од Сиринићке Жупе одвојена је превојем Превалац на око 1500 метара надморске висине.
Уз живописну реку изграђено је мноштво ресторана и хотела са свим туристичким садржајима. Издвајају се необичном лепотом и модерним естетским изразом, да се ниједна земља не би постидела. Пре НАТО агресије, становништво села Средачке Жупе било је малобројно, претежно Срби и Муслимани. Многобројне цркве и манастири у 16 села сведоче о богатом културном наслеђу. Данас ту не живи ни 100 Срба, и то углавном у завршној фази животног пута.
Из осунчаног Призрена крећем ка Брезовици, уз корито реке где се у висовима већ назиру магла и облаци. Што сам ближи превоју, почиње ситна киша, а магла ме опомиње где се налазим. До последњег хотелског комплекса, који припадају шиптарским новобогаташима, све блиста. Пут је обновљен и проширен. Али чим пређете превој и уђете у Сиринићку Жупу, све је по старом — као пре 40 година када сам овде често долазио на прелепа скијалишта.
Улазим у Брезовицу. Окићена је српским заставама. Стајем да поразговарам. Кажу да је Средачка Жупа скоро потпуно напуштена. Остало је нешто стараца који желе ту да буду покопани, на сеоским гробљима, крај својих.
Млади су отишли. Кажу: „Ми се још држимо, али доћи ће и нама крај… Немају они демографски потенцијал као некад, жене неће да рађају, а и економија је лоша. Њихови млади одоше у свет...“
Купујем мед са Шар-планине и спуштам се према Македонији. На граници ме Македонци детаљно прегледају. Крећем ка Скопљу. Раде се нови путеви, али очајна сигнализација ме води регионалним путем. Промашио сам излаз за аутопут и настављам кроз периферију, док се нисам докопао пута за Кочане!
Да, за Кочане! Морао сам да видим град и регију из које потиче чувени кочански ориз који је једино употребљавала моја покојна мајка! Цела долина је под водом. Пут је пресечен на два дела. Немам намеру да свраћам у град у ком је недавно изгорела дискотека и однела толико младих живота.
Настављам ка бугарској граници. Недалеко од ње сипам гориво — литар кошта 1,25 евра. На граници поново преглед. Ситна киша, зима. Облачим дукс и отварам гепек. „Шта је у торби?“ пита цариник. „Нема ништа осим лични пртљаг.“ „А шта је у картонској кутији код сувозача?“ — „Књиге!“ — „Књиге?“ пита ме подсмешљиво. „Шта ће ти толико књига у Бугарску?“ — „Позван сам као гост на Међународни фестивал поезије у Бургасу!“
„Немаш цигарете?“ — „Немам.“ — „Добро, добро... Ајде, прођи.“
(Наставиће се)
