HIC RHODUS, HIC SALTA: Свет Словена – сведочанство Сипријана Робера о српском пореклу Илира

ПРИРЕДИО: Игор Ремс

Још једном да се подсетимо речи великог француског слависте Сипријана Робера.

У својој књизи Свет Словена, објављеној у Паризу 1852. године, Сипријан Робер наводи:

„Срби су почетни народ – народ мајка, а српски језик – језик мајка.“

Срби Илирије (да не буде забуне, Сипријан Робер је, као и многи други истраживачи, Илире сматрао Србима, а никако Албанцима или неким другим народом). Немачки извори наводе да су Албанци на Хелм (Балкан) доведени 1042/43. године. Бугари су 679. године, приликом преласка Дунава, поробили сва српска племена — њих седам — која су тада насељавала Тракију. За Грке знамо да нису Илири, јер су Грци поробили Беласте (Пелазге) око 1800. године пре Христа, када су населили данашње просторе.

Сипријан Робер пише:

„Када неко није Словен, пре него што отпочне да филолошки испитује све језике и сву словенску литературу, треба што је могуће боље да упозна најстарији и најједноставнији језик — онај који пружа најбољи кључ за све остале. Исто тако, да би се добро оценила словенска раса у целини, корисно је најпре проучити она њена племена која су најбоље сачувала своје првобитне одлике у обичајима, у својим законима и у својој поезији.

Тај језик, тај народ и ту првобитну словенску поезију — верујем да сам нашао у Илирији. Питаће ме, несумњиво, како сам дошао до тог уверења?

Пошавши од идеје да се на почетку сваке велике расе налази једно племе-мајка, исто као што и на почетку сваке језичке фамилије постоји језик-мајка, тражио сам годинама то племе и тај језик на северу Европе. Но нигде нисам открио њихово постојање.

Нашавши да су Пољаци и Чеси Боемије чувари најстаријих познатих докумената словенске историје, најпре сам закључио да су та два народа најстарија и најизворнија у целој словенској групи; међутим, обилазећи њихове области, уверио сам се да сам био у заблуди...

После узалудних истраживања, одлучио сам да тражим тај тип код Руса; али код њих сам открио словенска својства толико изобличена азијатским утицајем, колико су у Пољској измењена западним.

Очајан, прешао сам на Словене које називају варварима. Све ме је навело да се упутим у том правцу. Пољак из Варшаве упутио ме је краковским горштацима као највернијим чуварима националних одлика; Руси из Москве слали су ме Русинима у Украјину и Галицију као оснивачима њиховог царства.

Стигавши у Украјину, нашао сам обичаје, легенде, традиције и цео русински живот у толикој мери испуњен јужњачким успоменама, да сам био присиљен да тражим вилу чуварку словенске колевке даље на југу и истоку.

Најзад, прешавши Дунав, није ми дуго требало да ту пронађем украјинског козака, русина из Галиције, пољског горштака са Карпата и боемског планинца из Судета — једном речју, сва првобитна словенска племена, дивно изражена кроз балканског Илира.

Све што код других словенских народа живи још само као легенда или нејасан мит, постоји још увек као живи закон у тој непроменљивој и поетској Илирији.

Нисам ли, на основу тога, могао да закључим да сам најзад додирнуо живу стену, тло првобитног постања, и да су Срби Илирије уистину најстарији међу Словенима?“

               Cyprien Robert – француски слависта, 1846. година.