Градоначелник на литургији, хистерија на друштвеним мрежама: Лажне комите би да одређују ко смије у храм, а ко не

ПИШЕ: Миленко Јовановић

Постоје моменти у јавном простору када је потребно јасно по(д)вући линију између политичке анализе и идеолошке искључивости. Јер, када се присуство на литургији тумачи као „двокорак“, тактика или политичко подилажење, онда више није ријеч о критици власти, већ о проблему односа према слободи вјере и елементарним људским правима.

Појава градоначелника Бара Душана Раичевића на литургији у Саборном храму Светог Јована Владимира на Бадњи дан, рекло би се да није била политички перформанс, нити порука било коме у дневнополитичком смислу.

Био је то, може се констатовати, лични чин. Хришћански и људски, учињен у вријеме Божића који је празник праштања, мира и сабрања. Само у друштву које и даље болује од идеолошких подјела, такав гест може бити проглашен спорним.

Они који у молитви траже политичку агенду, заправо говоре више о себи него о ономе ко се моли.

Није, међутим, изненађење што је управо овај чин изазвао лавину напада на друштвеним мрежама. Такозване „комитске“ фејсбук странице, као и самопроглашени чувари идеолошке чистоте са Белведера, готово су запјенили након што се Раичевић појавио у храму. Тон тих реакција није био политички, већ искључив, осуђујући и, у крајњој линији, антислободарски.

У тој бујици увреда и оптужби, провлачила се једна опасна идеја: да постоје „подобни“ и „неподобни“ вјерници. Да неко, у зависности од партијске припадности или идеолошке етикете, има мање право да уђе у храм, да присуствује литургији и да исповиједа своју вјеру. То није грађанска држава. То је управо оно против чега се, бар декларативно, ти кругови наводно боре.

Посебно је симптоматично што се у овом случају није нападао ниједан политички потез, одлука или политика локалне власти, већ искључиво чин вјере. Литургија је постала „доказ“, храм „мјесто компромитације“, а молитва „средство политичке трговине“. Таква интерпретација није само злонамјерна, већ и дубоко проблематична.

Важно је, међутим, овдје јасно и принципијелно рећи и сљедеће: Барски портал никада није био и није медиј који штеди актуелну власт у Бару. Напротив. И Душан Раичевић и партија која управља градом били су и остају чести предмет наших критичких текстова, и то због конкретних одлука, пропуста, кадровских рјешења и начина управљања градом. Од те уредничке линије не одступамо.

Али управо зато имамо и обавезу да кажемо када нешто није политичко питање, већ питање принципа.

Овај пут повода за критику  нема. И то треба рећи јасно, без калкулација и идеолошких задршки. Гест Душана Раичевића заслужује похвалу не зато што је градоначелник, не зато што припада овој или оној партији, већ зато што је у питању чин који припада сфери личне вјере, а не политике. И што је учињен у тренутку када би друштву било корисније више тишине, а мање хистерије.

Посебно у вријеме Божића, када се хришћанска порука не мјери идеолошким аршинима, већ способношћу да се прашта, да се чује други и да се прихвати различитост.

Парадокс нашег јавног простора је у томе што се годинама прича о помирењу, а свако искорачење ка њему дочекује се као издаја. Што се позива на толеранцију, али само под условом да је једносмјерна. И што се слобода вјероисповијести брани само онда када је „наша“.

Зато овај текст није одбрана једне партије, нити било чије политике. Ово је одбрана елементарног права да човјек може ући у храм без јавног линча. Да може запалити свијећу без идеолошке пресуде. И да у друштву које жели да се назове демократским, вјера не смије бити разлог за дисквалификацију.

Гест Душана Раичевића није био политички трик. Био је нормалан, људски и хришћански. А ако је то данас довољно да изазове бијес, онда проблем није у онима који се моле, већ у онима који би да молитву забране.