Црвени картон за мрзитеља Србије: Корак ка нормалности

ПИШЕ: Мићо Лутовац

Вијест коју је донио ИН4С о отказивању гостопримства црногорском редитељу Данилу Маруновићу од стране институција Републике Србије, само дан прије заказаног наступа у Народном позоришту у Београду, показује како се понаша озбиљна држава која зна гдје су границе пристојности, културе и националног достојанства. Овај чин није чин цензуре, већ јасан сигнал да Србија неће пружати платформу онима који је вријеђају, исмијавају и сатанизују – без обзира на то у какво „умјетничко паковање“ те увреде били замотане.

Србија – „смрад ратног згаришта“? Видовдан – „патолошки култ пораза“?

У тексту објављеном на Порталу Аналитика, Маруновић на вулгаран, антисрпски и идеолошки задојен начин вријеђа Србију, њену историју, народ и симболе. Назвати Србију „смрадом ратног згаришта“, Видовдан „култом пораза“, а њену историјску свијест „митоманском“ није ништа друго до идеолошка агресија. И онда, само 24 часа касније, очекивати да та иста Србија – коју сте управо вријеђали – отвори врата своје најважније културне институције? Такво понашање не заслужује ништа друго до оно што је услиједило – отказивање гостопримства. Сваки сличан случај у будућности треба очекивати да ће бити третиран исто – Србија више није и не смије бити простор слободне мржње према себи.

Морална селективност и цинично ћутање о страдању Црногораца на КиМ

Оно што додатно отежава положај г. Маруновића и сличних гласноговорника „умјетничког антифашизма“ јесте њихово истовремено гробно ћутање о стварним, документованим страдањима. Није познато да је Данило Маруновић, нити већина интелектуалаца сличног профила у Црној Гори, икада јавно осудила оно што је над његовим, црногорским народом учињено на Косову и Метохији. А ако је икада и игдје било елемената геноцида у посљедњим деценијама – то је било управо на КиМ, и то не само над Србима, већ и над Црногорцима. Према званичним статистикама, 1999. године на КиМ је живјело преко 30.000 Црногораца. Данас, њихово бројчано стање је спало на свега 19 лица. Цркве су порушене, гробља преорана, куће спаљене, а читава једна заједница – нестала.

Гдје је тај ангажовани глас против етничког чишћења? Гдје су редитељи, глумци, писци и колумнисти да проговоре о нестанку Црногораца у срцу Косова? Зашто о томе ћути културна и политичка елита Црне Горе? Зар су некa страдања достојна меморије, а нека се могу прелазити ћутањем, ако се не уклапају у доминантни наратив?

Црногорци и Видовдан – историјска чињеница, а не мит

Без обзира на то што потписник овог текста зна да су Црногорци „со соли српске“, и да су Видовдан – као симбол историјске борбе, жртве и части – славили заједно са остатком српског народа, и прије и након ратова, неоспорно је да су се од 1948. године многи  национално изјашњавали као Црногорци. Али ти Црногорци су све до 1999. године чували исти тај Видовдан, поштовали исту историју, чували заједничка гробља и вјеровали у исти страдални континуитет. Срамота је што се данас у Црној Гори о томе ћути, као да је ријеч о туђем, а не о властитом страдању и историји.

Случај Маруновић није само појединачни инцидент. То је лакмус папир како се Србија односи према себи и како ће се убудуће односити према свима који покушају да вријеђају њену част и институције, а потом, без трунке одговорности, очекују почасти и подршку. Сваки који на тај начин наступа – проћи ће исто. Србија тиме шаље поруку да није глува на увреде, нити наивна пред лицем оних који је презиру.

Ово је корак у правцу нормалности. И корак који треба поздравити. Умјетност – да. Слобода изражавања – да. Али не на штету националног достојанства. Не на рачун прећутаних страдања. И не у име „културне сарадње“ која се претвара у идеолошку офанзиву. Држава која се брани – постоји. Држава која ћути – нестаје. Србија, овога пута, није ћутала. И с пуним правом.