ПИШЕ: Мићо Лутовац
На Цетињу је 16. децембра 1888. рођен Александар Карађорђевић, владар чије је име дубоко урезано у историју српског народа и јужнословенског простора, владар који је у времену великих ломова покушао да оствари оно што је вијековима живјело као нада, сан и историјски завет – уједињење српског народа и држава насталих на његовим историјским просторима. Зато није случајно што је у историјском памћењу остао запамћен као краљ Ујединитељ.
Александар I Карађорђевић рођен је у духу велике историјске традиције. У његовим жилама текла је крв двају владарских домова који су обиљежили српску нововјековну историју – Карађорђевића и Петровића. По мајци Зорки био је унук краља Николе I Петровића Његоша, владара и пјесника, човјека који је писањем „Онамо, намо“ – српске Марсељезе – пјевао о ослобођењу Призрена, Пећи и Дечана, и који је отворено жудио да постане краљ свих Срба. Краљ Никола је, као и његов вјечити узор цар Душан Силни, сањао обнову српске државне цјелине и повратак историјског достојанства народа који је вијековима живио у расцијепљености и под туђом влашћу.
Оно што краљ Никола није дочекао да оствари, судбина је ставила у руке његовог унука. Послије Првог свјетског рата, највећег крвопролића које је Европа до тада запамтила, Александар Карађорђевић стао је на чело процеса уједињења. Србија, из рата изашла као побједник, али страшно пострадала, понела је на својим леђима терет ослобођења и уједињења. Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, реализована је вишевјековна тежња српског народа да живи у једној држави, под једном круном, слободан и уједињен.
Александар је вјеровао да је уједињење историјска нужност и цивилизацијска мисија. Његова визија била је држава снажне централне власти, способна да надвлада унутрашње подјеле и националне сукобе. Управо због тога био је истовремено и слављен и оспораван. У времену растућих национализама, екстремизма и утицаја великих сила, краљ је често остајао усамљен у покушају да очува државно јединство.
Његов живот обиљежен је сталним притисцима, завјерама и пријетњама. Краљ Александар био је свјестан да цијена уједињења може бити лична жртва. Та слутња добила је трагичан облик 9. октобра 1934. године у Марсељу, када је убијен у атентату који је потресао Европу. Страдао је на тлу Француске, државе савезнице, као симбол једне идеје која је многима сметала – идеје снажне, независне и уједињене државе на Балкану.
Смрт краља Александра није била само убиство једног владара, већ ударац идеји коју је носио. Са њим је започео процес распада визије за коју се залагао, а историја је показала колико је тај простор без јаке државне вертикале подложан трагичним подјелама и сукобима.
Данас, када се присјећамо његовог рођења, не обиљежавамо само датум у календару, већ се суочавамо са питањима која и даље трају: о јединству и подјелама, о држави и народу, о жртви и одговорности. Александар Карађорђевић остаје историјска личност чији је живот био испреплетен са судбином српског народа – владар који је понео тежак крст ујединитеља и који је за ту идеју на крају положио и сопствени живот.
Његово име, као и име његовог дједа краља Николе и узор цара Душана, остаје дио историјског низа оних који су вјеровали да српска држава и српски народ морају бити више од географије – морају бити историјска одговорност и завјет будућим покољењима.
