"Случај" Милош Меденица: Кад држава не зна гдје јој је осуђеник, знамо гдје смо ми

ПИШЕ: Мићо Лутовац

У држави у којој се првостепене пресуде изричу као саопштења за јавност, а осуђени нестану прије него што се мастило на папиру осуши, проблем одавно није појединачан. Он је системски, дубоко усађен и болно препознатљив. Бјекство Милоша Меденице, сина бивше предсједнице Врховног суда, није тек безбједносни пропуст. Оно је симптом. И то не нови, него хронични.

Када суд саопшти да је изрекао казну од десет година и два мјесеца затвора, а држава исте вечери не зна гдје јој је осуђеник, онда више није питање ко је заказао, већ ко уопште функционише. Или, прецизније, да ли ишта уопште функционише изван унапријед подијељених улога, прећутних договора и старих навика које су преживјеле промјене власти.

Званичне изјаве, пажљиво дозиране и лишене било какве суштине, свеле су се на понављање познате мантре: „Управа полиције не даје оперативне податке“, „предузете су све мјере“, „расписана је међународна потјерница“.

Све то звучи уредно, бирократски коректно и савршено празно. Као да је ријеч о несталом коферу на аеродрому, а не о осуђеном организатору криминалне групе који је био под кућним притвором и за кога је ризик од бјекства био више него очигледан.

У тој игри пребацивања одговорности, гдје се полиција не поистовјећује са Управом за извршење кривичних санкција, суд са роковима, а политика са системом који наводно контролише, губи се једна једина, али кључна чињеница: држава је дужна да зна гдје јој је осуђеник. Све остало су нијансе, изговори и димне завјесе.

Посебну тежину цијелом случају даје чињеница да је Милош Меденица био у кућном притвору управо зато што суд није успио да донесе пресуду у законом прописаном року. Систем је, дакле, прво каснио, затим попустио, а онда се – изненађен сопственим немаром – нашао у ситуацији да му осуђени нестане. Ако то није опис државе у режиму сталног в.д. стања, тешко је наћи прецизнији.

Зато су ријечи Небојше Медојевића, колико год биле оштре и ироничне, погодиле саму суштину. Када каже да држава личи на „кућу без домаћина, воз без возног реда, авион без пилота“, он не користи стилску фигуру ради ефекта, већ дијагнозу ради упозорења. Иза те реторике стоји једноставна констатација: ако нико није одговоран за бјекство човјека осуђеног на десет година затвора, онда је проблем на самом врху. А ако премијер нема снаге или воље да ту одговорност утврди, онда је он – хтио то или не – преузима.

Ништа мање симптоматична није ни иронична опаска Горана Даниловића да „није морала АНБ да пази, него мајка“. Та реченица, колико год духовита била, говори о нечему много мрачнијем - о устаљеном осјећају да у Црној Гори породичне, кумовске и партијске везе често имају већу тежину од институционалних правила. И да то насљеђе није нестало падом једне власти, већ је преживјело кроз структуре које су пажљиво инсталиране и које и даље функционишу. Тише, али не мање ефикасно.

Зато је наивно посматрати овај случај изоловано од ширег контекста. ДПС и Мило Ђукановић можда више нису формално на власти, али њихов утицај кроз правосудне, безбједносне и административне структуре није ишчезао. Он је само постао мање видљив, а још дубље укоријењен. Бјекство Милоша Меденице управо зато дјелује мање као случајна грешка, а више као уигран епилог система који сам себе штити. Обесмишљава, пардон.

Да је ријеч о широј, системској трулости, свједочи и актуелна афера која потреса јавност, а у чијем су средишту Мирјана Пајковић, до скоро челница једног од директората у Министарству људских и мањинских права, и Дејан Вукшић – дојучерашњи савјетник за безбједност предсједника Црне Горе и, да иронија буде потпуна, бивши шеф АНБ-а. Никако се не може рећи да је у питању тек таблоидна епизода, већ још један показатељ колико су приватно, политичко и безбједносно у овој држави опасно испреплетени.

Упркос извјештајима из Брисела и оцјенама о напретку у реформама, данашња Црна Гора суштински не дјелује као држава која је изашла из дугогодишњег заробљеништва. Прије као експеримент у току, као привремено рјешење, као провизоријум у којем су старе навике јаче од нових закона, а стара логика приватне, мафијашке државе само је промијенила форму.

Томе у прилог говоре и процеси који јасно указују на фактичко ванредно стање.

Демократска народна партија Милана Кнежевића најављује излазак из Владе и из градске власти у Подгорици, што практично значи пад локалне управе у главном граду. Истовремено, градилиште колектора у Ботуну затворено је акцијом инспекције Министарства просторног планирања, урбанизма и државне имовине, што отвара питање одговорности оних који су, супротно вољи грађана, кренули да граде „на силу“.

Када 98,5 одсто грађана Зете каже јасно и недвосмислено „не“, а држава ипак покуша да настави, онда то више није питање инфраструктуре, већ питање демократије. И питање да ли власт уопште чује народ, или га се сјети само у изборним циклусима.

Све то, сабрано са бјекством осуђеника из кућног притвора, даје слику државе која није у стању да контролише ни простор, ни институције, ни сопствене одлуке. Државе у којој се одговорност разлива као вода, а повјерење грађана нестаје брже од осуђених лица.

И зато бјекство Милоша Меденице није инцидент. Оно је огледало. А оно што се у њему види, сувише је познато свима који памте не тако давно вријеме приватне, мафијашке државе Мила Ђукановића. Разлика је само у томе што се данас све то дешава под фирмом „реформи“. А фирме, као што знамо, у Црној Гори често служе да прикрију исту стару робу.

Фото: "Либертас"