HIC RHODUS, HIC SALTA: Halkokondil, Herodot i Šafarik u saglasju - Srbi najstariji narod

PRIREDIO: Igor Rems

Laonik Halkokondil, romejski istoričar, rođen u Atini u jednoj velikaškoj porodici, pisao je u drugoj polovini XV veka. Paleolozima je naročito služio kao diplomata, pa je u tom svojstvu mogao na različite načine da dođe do važnih saznanja. Nakon osvajanja Peloponeza od strane Mehmeda Osvajača, Halkokondil se sklonio u Italiju, gde je kao učen čovek svakako imao prilike da se upozna sa brojnim spisima i dokumentima.

Tako je napisao jednu istoriju Vizantije na starogrčkom jeziku, obuhvatajući događaje od 1298. do 1463. godine. Međutim, kako je negde rečeno, to delo se sve više pretvara u istoriju Osmanlijskog carstva.

U svom delu on Srbe spominje "uzgred", onoliko koliko mu je bilo potrebno da učini svoj narativ potpunijim, ne pridajući neki poseban značaj srpskoj istoriji — što se najbolje vidi kroz primedbu da se njegova "Istorija Vizantije" sve više pretvara u istoriju Turskog carstva. Baš zbog toga je ono što o Srbima piše — značajno.

Halkokondilovo delo (u našoj literaturi ime ovog autora češće je pisano sa „K“ nego sa „V“ — Halkokondilo, prim. autora) bilo je dostupno u Nacionalnoj biblioteci u Parizu, u kolekciji Vizantijski pisci, među priručnicima velike čitaonice. Naslov izdanja glasi:

Λαονίκου Χαλκοκονδύλου Ἀθηναίου — Laonici Chalcocondylae Atheniensis Historiarum Libri decem
(Jaksnika Halkokondila Atinjanina, Istorije u deset knjiga)

Budući da je izdanje štampano 1650. godine, format je velik i neobičan za današnje vreme, približno dimenzija novina Le Monde.

Već u prvom delu ovog dvojezičnog izdanja, na strani 17, u odeljcima P. S. i O., nalaze se prva obaveštenja o Srbima. Između ostalog, osvrće se na različite oblike imena „Srbin“ koje su stranci koristili. Ovo Halkokondilovo svedočanstvo ima izuzetan značaj. On identifikuje naziv „Srbin“ (ranije češće oblik „Srbljin“) sa imenom „Tribal“. Naime, koristi množinu Τριβάλλοι (Tribali), što, kako ističu autoriteti poput Šafarika i Surovjeckog, odgovara množini „Srblji“.

Izdvajamo jedan važan odlomak:

"Σερβλοι... Τριβάλλοι, ὁ δὲ κυνος παλαιοτάτου τε καὶ μέγιστον τῶν ἐθνῶν..."
(Latinski prevod:)
"Serblos Tryballos, autem gentem esse totius orbis antiquissimam et maximam, compertum habeo."

U prevodu: „Srbi — Tribali, narod najstariji i najveći od svih, pouzdano znam...“
Izraz compertum habeo je latinska formula koja upravo to znači: „pouzdano znam“. Može se postaviti pitanje da li Halkokondilo preteruje, ali nema razloga za sumnju u verodostojnost njegovih navoda. U svim drugim delovima svog dela pokazao se kao pouzdan i realan posmatrač, a nema dokaza da je imao bilo kakve simpatije prema Srbima, pa time ni interes da ih ulepšava.

Poznato je i da je Halkokondilo bio jedan od najkulturnijih ljudi svog doba, savestan kao pisac i istoričar. U njegovo vreme su postojali rukopisi i dokumenti kojima se verovatno služio, pišući samo ono što je mogao pouzdano da tvrdi.

Ova njegova identifikacija Srba — Tribala sa Tračanima dodatno dobija na značaju, jer je i Herodot isti taj narod opisao kao najstariji i najveći, što je dvostruki istorijski dokaz o kontinuitetu.

Na istom mestu, Šafarik napominje da se ime Srbi do njegovog doba zadržalo kod više slovenskih naroda — na donjem Dunavu i Savi, u Gornjoj i Donjoj Lužici, a u prošlosti je označavalo sve Slovene ili bar njihov najveći deo. To ime se, kako kaže, prostiralo do najudaljenijih vremena.

I dodaje: „Postoje važna svedočanstva o proširenosti srpskog imena iz IX i X veka.“ Navodi Geografa iz IX veka i tzv. Minhenski rukopis, gde se pominju beli Srbi, odnosno veliki Srbi, iza Turske (Mađarske), u oblasti Bojke.

Potvrdu ovih svedočanstava daje i Bavarski geograf u istom veku:

„Ist das Land der ZERUIANI (d. h. SRBLJANI), so gross, dass alle slawische Volker daraus gingen.“
(Zemlja Zerujana — tj. Srbljana — je tako velika, da su svi slovenski narodi iz nje potekli.)
Šafarik zaključuje da se ovo svedočanstvo odnosi na velike srpske zemlje s obe strane Visle, od Odre do Gornje Volge. Geograf je, prema svemu sudeći, informacije dobio direktno od Srba s tog prostora.

U skladu sa prethodnim je i svedočanstvo biskupa Salomona (†920), koji je u etimološkom rečniku Mater Verborum naveo:

„Sarmatae... Sirbi tum dicti... id est quasi Sirbitii.“
(Sarmati, koji su se tada zvali Sirbi — to jest „Sirbitiji“.)
Češki prepisivač Vačerad (1102) uz ove nazive dodaje i objašnjenja na češkom, pri čemu za naziv „Sarmat“ redovno daje objašnjenje „Srbin“. Tako se potvrđuje da su Ptolemejevi Sarmati, u stvari, bili Srbi.

(Korišćeni podaci za sajta "Duh starih Srba")

(Nastavlja se)