HIC RHODUS, HIC SALTA: Staroslovenski mitovi i legende (15) - Živa voda i zlatna zmija

Kraljica Pizmar

Šta to leži u travi pored debla svetog hrasta? Zmija Zlatis (Zaltis). Sva je zlatna, zato je i dobila ime. Njene krljušti toliko svetlucaju da zaslepljuju. Samo tamo gde joj je srce, crvenilo prosijava. Šta je to? Rubin? Dragi kamen koji bi trebalo da čuva zajedno sa drugim blagom? Ne, ne, nikako. To je krv. Zlatis krvari nakon velike bitke sa Lamijom, demonom koji služi mračnom bogu noći, Niju.

Čini se da mu ništa i niko neće pomoći. Ali izgleda da neko hoće! Junak Bogumir, sin šumske vile Mamune. Odlučio je da Zlatisu donese živu vodu koju Alkantros drži u kljunu. Ptica koja živi na drugoj strani sveta. Njeno gnezdo je usred jezera koje čuvaju divljane. Ali kako da stigne tamo na vreme? 

Bogumir je ponovo potražio savet od svoje majke Mamune.

„Idi kod Svaroga, koji je brat tvog oca, boga Velesa“, savetovala mu je majka. „Zamoli ga da ti iskuje čizme od sto milja od zvezdane prašine. Kad ih budeš imao, odmah ćeš biti na jezeru Alkantros.“ Svarog je bio zadovoljan svojim nećakom, uprkos činjenici da je bio samo polubog. Mladić je ličio na Velesa kao da mu je ispao iz oka. Imao je istu gustu i bujnu kosu, čvrstu figuru i vesele oči. Upravo zbog te sličnosti ispunio je njegov zahtev i iskovao mu čizme od zvezdane prašine. 

Sa njima je Bogumir bio na jezeru čak i brže nego što je želeo. Trebalo je samo da sedam puta lupi nogom o zemlju. Pojavio se tamo tako neočekivano i tako iznenada da su sve divlje žene dibljane) koje su čuvale Alkantrosovo jezero u čudu uzviknule: „Odakle si došao, smrtniče?“ „Došao sam po živu vodu koju Alkantros drži u kljunu“, rekao im je Bogumir istinito. Da su divlje žene znale da je on polubog, Velesov sin, možda bi mu je i dale. Ali su počele ljutito da viču: „Naša kraljica Pizmar nikada to neće dozvoliti. Potrebna joj je za sebe.“ „Odvedite me k njoj“, zamoli ih Bogumir.

Divlje žene su ga odvele do gaja na ivici jezera, gde se Pizmar odmarala na krevetu ukrašenim cvećem. Pored kreveta stajao je zlatni sto sa zlatnom čašom punom crvene tečnosti. Pogledala je Bogumira radoznalim pogledom i rekla mu: „Hrabar si, došao si čak dovde. Ali verovatno ne znaš šta te čeka.“ „Znam“, odgovorio joj je Bogumir. „Ubićeš me večeras da bi me ujutru mogla vratiti u život.“ „Ko ti je to rekao?“, pitala se Pizmar. „Moja majka“, rekao joj je Bogumir. „Mora da je veoma mudra žena“, rekla je Pizmar. „Jeste“, složio se Bogumir. A onda je dodao: „Rekla mi je još nešto o tebi.“ „Šta?“ „Da moraš da ispuniš poslednju želju svakoga koga osudiš na smrt.“

To nije bilo istina, Mamuna mu nije rekla ništa slično. Bogumir je to sam izmislio, ali Pizmar je verovala: „Pa reci mi, koja je tvoja poslednja želja?“ „Prvo, dozvoli mi da zamolim pticu Alkantros da odleti do Zaltisa i poškropi ga živom vodom koju ima u kljunu. Zaltis će se oporaviti i red će biti onakav kakav ga je stvorio Rod na početku vremena. Carstvo mrtvih neće progutati svet živih i besmrtnih. Crveni rubin, srce Alantira, nikada neće pasti u ruke bogova tame. Zaltis će nastaviti da ga čuva, još jači i moćniji nego pre.“ Pizmaru su dirnule njegove reči. 

Nepoznati mladić lepo priča i razuman je, to se vidi na prvi pogled. Nije mislio na smrt! Naprotiv, želeo je da spase Zaltisa. Zamolila je pticu Alkantrosa da odleti do svetog hrasta i poškropi zlatnu zmiju živom vodom. I pre nego što je Alkantros raširio krila, šapnula mu je na uvo: „Ne vraćaj se. Volim Bogumira. Znaš da neću piti njegovu krv. Radije bih pila sok od grožđa sa njim.“ Alkantros ju je poslušao i nije se vratio na jezero. Bogumir se na kraju oženio kraljicom Pizmarom. Ona mu je rekla da je stvar sa pijenjem krvi samo izmišljotina. Divlje žene su proširile takvu priču kako niko ne bi tražio živu vodu. Ali u stvarnosti, nikoga nisu ubile. Zmija Zaltis se oporavila i ponovo sakrila u korenje svetog hrasta da čuva blago. A da li ga je čuvala? To zna samo druga legenda… Šta bi trebalo da znamo: Ptica Alkantros - jedna od svetih ptica starih Slovena. Nosila je živu vodu u kljunu. Jedna kap je bolesniku vraćala zdravlje, dve kapi su mu produžavale život, a tri su mu davale besmrtnost. 

Još jedna sveta ptica bila je Majka Slava, ponekad su je nazivali samo Majka Sva. Imala je ptičje noge, ženske grudi i devojačku glavu sa krunom. Bila je savetnica bogova, a kasnije i gospodara i kraljeva. Mogla se pretvoriti u Žar-pticu!

Pero Žar - ptice

Sve boginje - divlje žene (divljane) su se radovale. Njihova kraljica se udaje! Uzima za muža Velesovog sina Bogumira, koga je šumska vila Mamuna rodila pre dvadeset godina za boga žetve i stoke. Bogumirov otac Veles je takođe bio na venčanju, pa čak i njegovi stričevi. Mladom paru su dali lep poklon: moćan zamak sa visokim kulama i velikim, prostranim odajama. Zamak je imao trinaest odaja. „Zašto ćemo imati toliko soba?“ Bogumir se nasmejao kada su se on i Pizmar tamo preselili. „Jedna će biti za tebe, a još dvanaest za tvoje sinove.“ Odgovorio je Veles.

Radovao se unucima i nadao se da će ih uskoro videti. Međutim, dan za danom, nedelja za nedeljom, mesec za mesecom, godina za godinom je prolazila, ali Pizmar i dalje nije nosila dete pod srcem. Postala je tužna i više se nije radovala kao nekada. Pitala je svoje pratilje zašto ne može da iznikne novi život u njoj. Najstarija boginja joj je rekla: „Tvoj muž mora da potraži Perunicu, samo ti ona može pomoći.“ Ali Pizmar nije htela ni da čuje za to. Naprotiv, bila je veoma uplašena. Perunica je bila lepa devojka zlatne kose, ali je bila vesnik smrti. Javljala se samo umirućim ratnicima. Nije posećivala ni žive ni zdrave. Ako bi je neko video, to je značilo da će uskoro otići u onaj svet.

Perunica bi došla po njega na belom konju, obučena u dugačak beli plašt, a duga kosa joj se vijorila na vetru. Uzela bi umirućeg u sedlo ispred sebe i otišla sa njim u Nav, carstvo mrtvih. Pizmar nije htela ni da pomisli na tako nešto. Volela je Bogumira i nije htela da ga izgubi. Zato mu nije ništa rekla. Međutim, Bogumir je primetio da ona nešto krije. Toliko joj je pričao, toliko je molio, da bi mu rekla. „Ne boj se, ženo moja.“

Bogumir ju je umirivao. „Čak i ako me Perunica povede na konja ispred sebe i odvede u Nav, neću tamo ostati. Vratiću se.“ „Neće ti se pokazati osim ako ne budeš smrtno ranjen“, prigovori Pizmar. „Nadmudriću je nekako“, obeća joj. Ali kako Perunicu prevariti? Bogumir je uzalud lutao po svetu! Perunica mu se nije pokazivala. Sve dok se konačno njegova lutanja nisu pokazala kobnim. Upleo se u bitku, gde mu je bok bio toliko posečen da je skoro iskrvario do smrti. Tada mu se ukazala: „Hajde, junače“, rekla mu je. „Bio si hrabar na ovom svetu, možda ćeš biti i na sledećem.“ Odvela ga je u Nav, podzemno carstvo boginje zime i mraza, Morene.

Tamo se Bogumir pridružio gomili mrtvih duša. Međutim, pošto je bio polubog, nije ostao potpuno mrtav, već samo polu. Perunica je to primetila. „Zašto nisi umro kao ostali?“ pitala ga. Bogumir joj je ispričao o svojoj ženi Pizmar i njihovoj patnji. “Ne mogu da imam dete, a jako bi voleli makar jedno. A otac mi je, Bog Veles sagradio veliki dvorac sa 12 soba.” „Veles ti je otac?“, uzviknu Perunica. „Onda smo porodica. Ti si mi rođak.“ „Pošto smo porodica, mogla bi mi pomoći“, odbrusi Bogumir. „Pomoći ću, zašto da ne“, složi se Perunica. „Moraš da otkineš pero sa repa Žar-ptice i staviš ga pod jastuk svoje žene. Onda će ona početi da rađa kao šljiva i svake godine će ti davati sina. Čak ni tih trinaest soba neće ti biti dovoljno.“ „Ali prvo moram da odem odavde“, namršti se Bogumir. „Jednostavno ne znam kako.“ „Znam ja”, nasmeja se Perunica. „Morena ima sina, Hosteca. On je snažan mladić koga ona šalje među ljude. On uvek nosi vreću na leđima u kojoj krije dva zlonamerna demona. Škrtelu, koji tera ljude da kašlju i Zadušnicu, koja ih guši u plućima. Ti uđi u vreću umesto njih, a Hostec će te izneti.“ Bogumir je poslušao. Krišom se uvukao u vreću, ali pre toga je vezao Škrtelu i Zadušnicu debelim konopcima i ostavio ih da leže na podu. Čim se našao napolju iz podzemlja, potražio je Žar-pticu. Našao je u baštama sunčane palate Jasun. Pojurio je da je uhvati. Zgrabio je za noge i rep, ali Žar-ptica bi ga uvek ukljucala.

Boginja Lada je to videla. Znala je zašto je Bogumir došao. Nasmejala se i pozvala Žar-pticu. Otkinula je pero sa njenog repa i dala ga Bogumiru. On joj se lepo zahvalio i vratio se svojoj ženi Pizmar. Stavio joj je pero pod jastuk. Od tada im se svake godine rađao po jedan sin. A da li ih je bilo više od dvanaest, zna samo druga legenda.

Šta bi trebalo da znamo: Boginje - naziv koji su stari Sloveni koristili za divlje žene (divljane) Perunica - ćerka boga rata, munje i groma Peruna. Prema legendi, uvek je dolazila umirućim ratnicima posle bitke na belom konju. Ako je ratnik bio junak i hrabro se borio, posadila bi ga u sedlo ispred sebe i odvela u carstvo mrtvih. Škrtel i Zadušnica - stari Sloveni su bolesti pripisivali raznim demonima i davali im imena prema vrsti bolesti. Hostec - Morenin sin, koji je širio bolesti među ljudima. Majka ga je poslala kod njih da bi se smrtno razboleli i posle smrti služili joj u podzemnom carstvu Nav.

Autor: Zuzana Kuglerova

Sa slovačkog na srpski preveo: Igor Rems

(KRAJ)