HIC RHODUS, HIC SALTA : Prizren - od prestonice do zaborava
PIŠE: Igor Rems
Prizren u srednjovekovnoj srpskoj državi postaje privredno i duhovno središte. Grad na Bistrici ekonomski jača, naročito u vreme kralja Milutina, cara Dušana i cara Uroša. U tom periodu Prizren kuje i svoj novac. Iz tog doba potiču najznačajniji istorijski spomenici srpske srednjovekovne baštine: crkva Bogorodica Ljeviška i manastirski kompleks Sveti Arhangeli — zadužbina cara Dušana. Povremeno je Prizren bio i prestonica careva Dušana i Uroša.
U to vreme u Prizrenu se naseljavaju trgovci iz Dubrovnika i Kotora i tu se počinju organizovati poznati sajmovi (panađuri) u dane velikih verskih praznika. Prizrenskim gradom upravljao je srpski kefalija, dok je trgom upravljao knez koji je, po pravilu, bio iz primorskih gradova Dubrovnika ili Kotora.
Srednjovekovno stanovništvo Prizrena bilo je raznorodno — pored Srba, činili su ga Arbanasi, Grci, Vlasi, Dubrovčani, Korčulani, Splićani, Zadrani, Mlečani i Sasi. Živeli su u kolonijama, od kojih je najveća bila dubrovačka. Putopisci toga doba Prizren nazivaju „carski grad“, „Carigrad“!
Koliko je čoveku potrebno da se napije ove čudesne lepote, da oseti damare magičnog, pitoresknog grada stisnutog šakama reke, u podnožju tvrđave koja još odoleva vremenu i podseća na prohujalo doba ispunjeno istorijom, velelepnim crkvama i manastirima, džamijama, kulturnim dobrima uvrštenim u baštinu sveta? Sve deluje nestvarno, kao da je grad uhvaćen kičicom majstora, kao da je stao u trenu dok ga posmatram — ali život je svuda oko mene: automobili, ljudi na ulicama, vrapci po krovovima... i reka koja sve to gleda i osluškuje. Reka kojoj, za sada, još nisu promenili ime.
Bistrica izvire na severnim obroncima Šar-planine i protiče kroz sela Sredačke Župe, putem kojim me put vodi, putem kojim tek treba da se zaputim — potom pored manastira Svetih Arhangela, kroz sam centar Prizrena, da bi se na kraju svog puta dugog 31 kilometar ulila u Beli Drim. Obale ove prelepe reke u centru grada spaja 13 mostova, od kojih je najlepši i najstariji Kameni most.
Sredačka Župa je kotlina između Prizrena i Brezovice. Njome je vekovima išao karavanski put: Solun — Skadar — Prizren — Skoplje. Smeštena je na obroncima Šar-planine, oko gornjeg toka reke, a od Sirinićke Župe odvojena je prevojem Prevalac na oko 1500 metara nadmorske visine.
Uz živopisnu reku izgrađeno je mnoštvo restorana i hotela sa svim turističkim sadržajima. Izdvajaju se neobičnom lepotom i modernim estetskim izrazom, da se nijedna zemlja ne bi postidela. Pre NATO agresije, stanovništvo sela Sredačke Župe bilo je malobrojno, pretežno Srbi i Muslimani. Mnogobrojne crkve i manastiri u 16 sela svedoče o bogatom kulturnom nasleđu. Danas tu ne živi ni 100 Srba, i to uglavnom u završnoj fazi životnog puta.
Iz osunčanog Prizrena krećem ka Brezovici, uz korito reke gde se u visovima već naziru magla i oblaci. Što sam bliži prevoju, počinje sitna kiša, a magla me opominje gde se nalazim. Do poslednjeg hotelskog kompleksa, koji pripadaju šiptarskim novobogatašima, sve blista. Put je obnovljen i proširen. Ali čim pređete prevoj i uđete u Sirinićku Župu, sve je po starom — kao pre 40 godina kada sam ovde često dolazio na prelepa skijališta.
Ulazim u Brezovicu. Okićena je srpskim zastavama. Stajem da porazgovaram. Kažu da je Sredačka Župa skoro potpuno napuštena. Ostalo je nešto staraca koji žele tu da budu pokopani, na seoskim grobljima, kraj svojih.
Mladi su otišli. Kažu: „Mi se još držimo, ali doći će i nama kraj… Nemaju oni demografski potencijal kao nekad, žene neće da rađaju, a i ekonomija je loša. Njihovi mladi odoše u svet...“
Kupujem med sa Šar-planine i spuštam se prema Makedoniji. Na granici me Makedonci detaljno pregledaju. Krećem ka Skoplju. Rade se novi putevi, ali očajna signalizacija me vodi regionalnim putem. Promašio sam izlaz za autoput i nastavljam kroz periferiju, dok se nisam dokopao puta za Kočane!
Da, za Kočane! Morao sam da vidim grad i regiju iz koje potiče čuveni kočanski oriz koji je jedino upotrebljavala moja pokojna majka! Cela dolina je pod vodom. Put je presečen na dva dela. Nemam nameru da svraćam u grad u kom je nedavno izgorela diskoteka i odnela toliko mladih života.
Nastavljam ka bugarskoj granici. Nedaleko od nje sipam gorivo — litar košta 1,25 evra. Na granici ponovo pregled. Sitna kiša, zima. Oblačim duks i otvaram gepek. „Šta je u torbi?“ pita carinik. „Nema ništa osim lični prtljag.“ „A šta je u kartonskoj kutiji kod suvozača?“ — „Knjige!“ — „Knjige?“ pita me podsmešljivo. „Šta će ti toliko knjiga u Bugarsku?“ — „Pozvan sam kao gost na Međunarodni festival poezije u Burgasu!“
„Nemaš cigarete?“ — „Nemam.“ — „Dobro, dobro... Ajde, prođi.“
(Nastaviće se)
