Po kazivanju hilandarskog igumana i potonjeg arhiepiskopa Danila, sveti i hristoljubivi kralj Milutin najpre podiže veliki saborni hram svetog i bogosagrađenog manastira Hilandara, na mesto onog malog koji behu podigli prvi ktitori. Milutin zatim ukrasi ovaj divni hilandarski hram svakom lepotom, zlatnim ukrasima i freskama, pa onda oko crkve podiže mnoge carske konake, trpezariju i kelije za prebivanje monaha, pa utvrdi unaokolo grad sa kulama i pirgovima, da bi manastir bio zaštićen od napadaja gusara. Zatim dodeli manastiru Hilandaru mnoge metohe sa selima i drugim bogatstvima, i uopšte rečeno nikada ne prestajaše brinuti se o ovoj najvećoj srpskoj svetinji.
Tursko napredovanje u Maloj Aziji, dovelo je 1303. godine na Balkansko poluostrvo novu vojsku. Bili su to katalonski najamnici, plaćeni od Istočnog Romejskog Carstva (IRC), predvođeni Rožerom de Florom, koji su u Španiji i na Siciliji bili poznati kao almogaveri, dok su ih na Balkanskom poluostrvu jednostavno zvali Katalonci ili Katalonska kompanija.
Iako su isprva uspeli da potisnu Turke, oni su se uskoro okrenuli pljačkanju IRC, da bi 1304. godine napali i romejsku Magneziju. U aprilu naredne godine je Rožer ubijen na dvorcu prestolonaslednika Mihajla IX, čime je otpočeo rat između Romejskog carstva i Katalonske kompanije čijim redovima su se priključili i odredi Turaka Seldžuka željni pljačke.
Tokom naredne dve godine oni su opustošili Trakiju, da bi u jesen 1307. godine preko Rodopa prešli na poluostrvo Kasandru i sa njega ugrožavali okolne oblasti, uključujući i Svetu goru.
Bogatstvo svetogorskih manastira je privuklo pljačkaše, a na udaru jednog njihovog odreda se našao i sam Hilandar, na čijem se čelu u to doba nalazio kao iguman Danilo, budući srpski arhiepiskop koji je na to mesto izabran po direktnoj Milutinovoj naredbi.
Ovaj napad je odbijen, posle čega se Danilo odlučio da iz manastira izvuče dragocenosti i uputi se u Skoplje da Milutina izvesti o situaciji i zatraži pomoć. Milutin ga je saslušao i obezbedio mu neophodna sredstva za odbranu, tako da se Danilo posle toga vratio u manastir, donoseći sa sobom kako zalihe, tako i najamnike koje je Milutin platio.
Zahvaljujući njegovom povratku i snagama koje je doveo, Hilandar se spasao, pošto se duže vreme nalazio pod opsadom i kako se navodi u njegovom žitiju situacija je bila takva da su se monasi spremali na predaju. Tom prilikom su Danilove snage uspele da unište deo napadača, a potom i da odbiju nove napade koji su usledili 1308. i 1309. godine.
Za razliku od njega, snage Katalonske kompanije su uspele da zauzmu ruski manastir svetog Pantelejmona i spale ga, a pokušale su u proleće 1308. godine da zauzmu i Solun, ali bez uspeha.
Nakon što su se povukli sa Svete Gore i iz Makedonije, Katalonska kompanija je doživela neverovatan i bizaran istorijski preokret. Od progonjene plaćeničke vojske postali su vladari Atine, gde su osnovali svoju državu i vladali skoro ceo jedan vek.
Zbog nezamislivih zverstava, i rušenja koja je Katalonska kompanija počinila na Svetoj Gori, uspomena na njih je u Grčkoj ostala izrazito mračna (reč „Katalonac” je vekovima u tim krajevima bila sinonim za zlotvora i čudovište). Zbog napada na manastire, Kataloncima je zvanično bio zabranjen pristup Svetoj Gori. Ova kazna i kletva je formalno ukinuta tek 2000. godine, kada je vlada Katalonije finansirala velike projekte obnove i restauracije na Svetoj Gori (uključujući i manastir Hilandar) kao gest izvinjenja za grehove svojih predaka iz 14. veka.
Po završetku pirga Hrusija početkom XIV veka, na molbu igumana Kirijaka, kralj Milutin je podigao još jedan pirg – kulu, na putu za manastir, uz rečicu, koji i danas nosi njegovo ime. Želeo je, očigledno, da pristup manastiru s mora bude bezbedniji. Manji u osnovi od Hrusije, ali višlji i dovoljno čvrst, i on je imao visoku četvrtastu kulu i utvrđeno malo dvorište. Kula je, kao i ona u pristaništu, bila svetogorskog tipa, sa kapelom na vrhu. Sačuvala se cela, dok je od stražarskih konaka ostalo veoma malo ostataka.
Kada sam bio u poseti Hilandaru obišao sam i pirg Svetog kralja Milutina. Bio je u žalosnom stanju. Jedva sam se uspeo do vrha jer je sva drvenarija bila truležna. Od tada je prošlo dvadesetak godina, možda se nešto promenilo…ali još prkosi vremenu svojom veličinom i lepotom!
Priredio: Igor Rems
