HIC RHODUS, HIC SALTA: Staroslovenski mitovi i legende (11) - O Crnoj zmiji i tri jezika pogibije

Grlo Zmaja Koršuna

Crna zmija Nij, najmračniji od bogova, bio je veoma ljut na Velesa. Ubio je njegovu najverniju slugu, Lamiju. Zato je odlučio da se osveti Velesu. Dugo je razmišljao kako da to učini. Ali nije mogao ništa da smisli. Veles je bio prejak. Bilo mu je dovoljno da nosi šlem sa magičnim rogovima na glavi i niko ga nije mogao pobediti. Zato je odlučio drugačije. „Neću ga ubiti“, rekao je u sebi, „ali ću nauditi onima koje štiti.“

Otišao je kod svoje sestre Morene i zamolio je da mu u usta prizove tri duga jezika. Ona je to i učinila. Od tada je Nij svake noći izlazio iz svog lavirinta, izvlačio jezike i ispuštao otrov iz njih u ljudska sela i gradove.

Nije ni čudo što su svi u njima umirali u gomilama. Svake noći, ljudski krici su lebdeli sa zemlje do nebeske palate Jasun. Majke su jecale nad svojom decom, a muškarci nad otrovanim ženama. Toliko kukanja nije dozvoljavalo praocu bogova Rodu da spava. Ljutito je upitao: „Šta se dešava dole, kada ljudi tako kukaju?“ Veles mu je ispričao o Niju i svoja tri jezika.

Tada je Rod počeo da ga prekoreva: „Da nisi ubio Lamiju, niko mi sada ne bi remetio san. Ona bi živela sa Nijom u njegovom lavirintu, a ja bih se mogao mirno okrenuti u krevetu na drugu stranu.“ „Morao sam da je ubijem kada sam hteo da spasem Atinu!“, prigovorio je Veles. „Nisam mogao da je ostavim u Nijinom podzemlju. Više nikada ne bi videla sunce!“ „Ako si morao, morao si“, odgovorio je Rod. “A sada, oslobodi me ljudskog kukanja.“

Veles je otišao kod svog brata Svaroga, nebeskog kovača, i zamolio ga da mu iskuje čudotvorni čekić i troje klešta. Kada je sve bilo spremno, krenuo je na put ka Niju. Poveo je sa sobom i tri divkinje, Dubinu, Usinu i Gorinu. Nije bilo drugih poput njih na zemlji. Gde god su kročile, planine su pucale a stene se lomile. Nij je takođe čuo zvuk njihovih koraka. Shvatio je da se bliži dan obračuna. Ponovo je potražio Morenu i rekao joj: „Daj mi čini kojima ću začarati kapiju mog lavirinta tako da će ko god uđe u njega izgubiti svoje telo.“ „U redu“, složila se Morena.

„Staviću ih u grlo snežnog zmaja Koršuna, jednog od mojih slugu. Moraš da uradiš samo jednu stvar.“ „Šta?“, želeo je Nij da zna. „Neka Koršun proguta kapiju tvog kraljevstva“, rekla mu je Morena.

„Svako ko želi da dođe do tebe mora da prođe kroz njegovo grlo. A ako se to desi i nađe se u tvom lavirintu, nikada se neće vratiti. Čini koje će Koršun imati u grlu neće ga pustiti.“ Nij je bio zadovoljan što je to Morena dobro smislila. Sledećeg dana, zmaj je stajao ujutru tamo gde je pre bila kapija. Bilo ga je nemoguće videti iz daljine, jer je bio iste bele boje kao i stene oko njega.

Jedini put do Nijovog carstva bio je kroz zmajevo grlo. Ali Veles i njegova divkinja se nisu nimalo plašili. Smelo su ušli. Bez ijedne ogrebotine, prošli su kroz zmajev vrat. Pronašli su Nija. Veles je uzeo čekić koji mu je Svarog iskovao i udario crnu zmiju po glavi tako jako da joj je odmah isplazila sva tri jezika. Divkinje su uzele klešta - Dubina prvi, Usina drugi, Gorina treći jezik i iščupali ih iz Nijovih zmijskih usta.

Od tada crna zmija Nij je bio bezopasan. Preostalo im je da se vrate Jasun. Ali kako? Ako prođu kroz Koršunovljevo grlo, izgubiće svoja tela. „Kako ćemo umreti?“ zabrinuto je upitala Gorina. Veles je razmišljao trenutak, ljuljajući pod svojom magičnom šlemom, a onda je rekao: „Ne mogu da umrem, besmrtan sam. Verovatno ću se pretvoriti u nešto drugo. A ti moraš da protrčiš kroz grlo brzo kao da si jedno biće. Držite se za ruke dok to radiš.“

Kako je rekao, tako su i učinile. Gorina, Usina i Dubina proletele su kroz Koršunovljevo grlo najvećom brzinom koju su mogle. Držale su se za ruke. Sva troje nisu izašli, spojili su se u jedno biće. I to stvorenje više nije bila divkinja, već prelepa vodena nimfa Kupalica a Veles više nije bio Veles, već medved. Međutim, nije mu smetalo što je imao životinjski oblik. Doneo je tri Nijova jezika svom ocu i rekao mu: „Od sada ćeš imati mir.“

I je li zaista bilo tako? Niko ne zna, samo još jedna glasina.

Šta treba da znate: Imena tri divkinje - Gorina, Dubina i Usina ( Gorinja, Usinja i Dubinja) takođe su našle svoje mesto u slovačkom jeziku u obliku reči hora, dub i usináť. Vila Kupalica - postoji nekoliko legendi o njoj. Prema jednoj od njih, Veles je umro u Koršunovom grlu. Ostao je da leži ispod zmajevog jezika i tamo se pretvorio u košticu trešnje. Zmaj ju je ispljuvao. Vila Kupalica ju je pronašla, progutala i tako začela. Posle nekog vremena, rodio joj se sin Kupalo. Veles kao medved - ovaj oblik je za njega bio samo privremen. Prema mitu, gubio ga je svaki put kada bi ušao u nebesku palatu Jasun. Sloveni su ga takođe obožavali u ovom obliku.

KRALJICA SIRENA

(Rusalki) Oh, bože! Šta se dešava u svim vodama iznad i ispod zemlje? Bes, Das, Hroza i Zmar, sluge strašnog boga mora i okeana, Podage, bore se. Čupaju se za kosu, lome rebra, udaraju se toljagama.Čak ih i sam Podaga udara pesnicama u leđa. Ne zna šta da radi sa svojim besom. Ljut je. Ima razlog. Uveče je otišao da sakupi školjke na obali mora i tamo ih je uglačao rubom svog ogrtača kako bi ih ujutru mogao dati Živi, ženi svog brata Velesa, koju je oteo iz Jasuna. Skupljao ih je celu noć. Ali kada se ujutru vratio, Žive nije bilo u njegovoj podvodnoj palati. Veles ju je u međuvremenu pronašao i odveo kući. Zato se Podaga ljutio.

Srce mu se toliko treslo i lupalo od tuge da su vode u svim morima i okeanima besnile. Reke su se izlile iz svojih korita, potoci takođe, na kamenitim livadama dubine su se produbljivale skoro do središta zemlje, kiša je šibala planine žestoko kao da oštar bič šiba iznad njih. Besne vode su plavile sela, drvene kuće i kolibe. Gde su živele kćeri Zemlje, devojke, tamo ih je Podaga hvatao za kosu i vukao u morske dubine.

Pokušao je da ih odvuče svojom mladošću i lepotom, ali nije uspevao. Stoga ih je pretvorio u sirene. Njegova sestra Vesna je to primetila. Odlučila je da pomogne Podagi, da smiri njegov bes. Otišla je na proplanak gde se nalazio njen hram. Mlade sveštenice, najšarmantnije od zemaljskih devojaka, igrale su tamo u providnim, laganim haljinama. Čak ni munje i kiša koje je Podaga slao na zemlju nisu ih sprečavale u tome.

Naprotiv. Lagano su plutale među kapljicama, činilo se da im stopala uopšte ne dodiruju zemlju. Diva je igrala najlepše. Bila je gracioznija od svojih pratilja, imala je tanji struk, vitkije noge, dužu kosu, svetlije oči, lakši korak. Vesna joj je prišla. „Ti si mi najvernija, zar ne?“ pitala je. „Jesam“, odgovara Diva. „Onda ispuni moju molbu i pođi sa mnom.“ „Gde?“ želela je da zna sveštenica.

Vesna joj je ispričala istinu o tome šta se dogodilo kada je Podaga oteo Živu, ali on nije dugo uživao u njenoj bliskosti. Ona je pripadala drugom čoveku i on je došao po nju. Podaga je sada u groznici i udara pesnicom o sto. Zato se cela zemlja trese, zato se otvaraju ponori u dubinama mora, zato su reke izlile iz svojih korita, zato kamenje pada sa planina u jezera. I zato devojke nestaju iz ljudskih naselja. „Samo će ga tvoja lepota smiriti“, šapuće Vesna Divi, preklinjući molećivo, nadajući se da će ubediti sveštenicu da pođe sa njom u podvodnu palatu. Ona je to i učinila.

Čim se Diva našla pored Podage, stavila je devojačku meku ruku na njegovu glavu. Ali ga je to razljutilo: „Ne diraj me“, promrmljao je na nju. „Beži mi s očiju, inače ćeš biti u nevolji. Sažalio sam te zato što te je moja sestra Vesna dovela ovde. Ali nestani sada, ili ću te pretvoriti u sirenu kao ostale devojke.“ „Mir, brate moj, mir“, cvrkuće mu Vesna. „Ako ti se ne sviđaju Divini dodiri, možda će ti se svideti njen ples.“

Pokazala je Divi da počne da igra. Čim je devojka graciozno zaljuljala kukovima Podaga nije skidao pogled sa nje. Uvideo je da je lepa kao Živa, ili čak lepša. Konačno, pristao je da ostane sa njim. Igrala je godinu dana dok mu nije potpuno omekšala srce. Promenio se i postao zaštitnik ribara i brodova. Uzeo je Divu za ženu. Posle nekog vremena rodila im se ćerka, sledeće godine druga, zatim treća, četvrta, peta, deseta...

Devojke su igrale jednako lepo kao i Diva. Volele su da slušaju njena sećanja na vreme kada je živela na Zemlji. „Otac, ota“, preklinjale su ćerke Podagu.

„Hajde da idemo na Zemlju, i mi bismo volele da lebdimo iznad livada plešući, kao što je nekada plesala naša majka.“

Podaga je u početku oklevao, ali nakon mnogo nagovaranja, konačno je pristao. „U redu“, složio se, „ali uvek ostanite blizu vode, reka i potoka, da bih mogao brzo da dođem ako se nešto loše desi.“ Tako su se prve sirene pojavile blizu reka, močvara i livada. A Diva, Podagova žena, postala je njihova vladarka. Ali da li je to zaista bilo tako, zna samo druga legenda.

Šta bi trebalo da znate: Bes, Das, Hroza i Zmar - reči koje koristimo i u savremenom jeziku za ekspresivne izraze (npr. šta te je Bes spopao!), bili su demoni koji su služili „mračnim“ bogovima. Nisu bili jedini. Drugi su uključivali, na primer, Jaščura, Čortinu ili Zverja. Hnati - narodni naziv za udove - ruke i stopala Diva - po Živi, drugoj smrtnoj ženi koja je stekla besmrtnost postavši Podagova žena.

Autor: Zuzana Kuglerova

Preveo i priredio: Igor Rems