Лековић: Mилиони из шверца и КК Будућност – спорт или мафијашки шоу?

Посланик Демократске Црне Горе из Бара Момчило Лековић подсјетио је на период деведесетих година када је наша земља пролазила кроз санкције и економску кризу и, како је он навео, истовремени успон КК Будућност.

„Док је Црна Гора пролазила кроз санкције, економску кризу и политичке ломове, у Подгорици се рађала спортска сензација, нагли успон КК Будућност. Титуле, милионски трансфери, велика имена, европске амбиције. Али иза паркета, како је своје време писао загребачки Национал Ива Пуканич, стајала је много мрачнија финансијска конструкција.“

У тексту под насловом „Мафијашка позадина спортских успјеха“ Национал је тврдио да је клуб финансиран новцем од шверца цигарета према Италији.

Чак се наводи да је милион њемачких марака, понуђен хрватском тренеру Јасмину Репеши, био „тек кап у мору“ новца зарађеног кријумчарењем.

У тој причи једно од кључних имена је Веско Баровић.

Према наводима из текста, Баровић је, заједно са Бранком Вујошевићем, преузео контролу над пословима дуванског транзита према Италији кроз фирму МТТ. Национал је тврдио да су мјесечни приходи од тог посла били милионски, чак се спомиње цифра од око три милиона долара мјесечно по особи. Дио тог новца, како се наводи, систематски је преусмјераван у КК Будућност.

Баровић није био само „спонзор са стране“. Имао је формалну функцију у клубу и, према писању Национала, био је један од стварних власника. У тексту се описује модел по којем су он, Мило Ђукановић и Бранко Вујошевић издвајали дио мјесечне зараде за финансирање клуба – око 900.000 долара мјесечно укупно.

Резултат?
Будућност од по резултатима просјечног југословенског клуба постаје сила. Осваја титуле 1998/99, доводи Дејана Томашевића уз трансфер од око 750.000 долара (без урачунате плате), плаћа Богдана Тањевића око 2,5 милиона долара, ангажује НБА играча Џерома Џејмса. У вријеме када је регион грцао у беспарици, Подгорица је доводила звијезде.

Национал је тврдио и да су трансфери често реализовани у готовини, док су приходи формално књижени, што је, према тим наводима, омогућавало прање новца. Спомиње се и Атлас банка као финансијски канал.

Спортски успјеси су донјели еуфорију и национални понос. Али истовремено, према тим тврдњама, служили су као савршен параван.

Иако се у Подгорици службено говорило о спортском препороду и успјешном пословном моделу, било је све више оних који су сматрали да су врхунски резултати Будућности прије свега служили као политички и финансијски параван.

Спортски успјеси омогућили су стварање снажног имиџа модерног и успјешног друштва, док су се паралелно одвијале велике финансијске операције повезане са кријумчарењем цигарета. У земљи оптерећеној санкцијама, економском кризом и политичким тензијама, кошарка је постала снажан инструмент хомогенизације јавности.

Систем је функционисао једноставно: дио новца зарађеног шверцом улагао се у клуб, клуб је остваривао врхунске резултате, а ти резултати су заузврат стварали позитивну перцепцију власти и њихових блиских пословних партнера. Јавност је славила титуле, док поријекло новца остајало у другом плану.

Истовремено, пословање клуба остајало је затворено за озбиљније финансијске провјере. Донације су формално приказиване као приватна улагања, трансфери су се дијелом реализовали готовином, а службене књиге нису одражавале пун приказ новчаних токова.

У таквом амбијенту тешко је било очекивати озбиљну институционалну истрагу, поготово јер су кључне полуге моћи – политичке, сигурносне и државне – биле у рукама истих људи.

Спортски резултати тако су постали своје врсте штит. Свака критика могла се лако прогласити нападом на национални понос или покушајем дестабилизације државе.

Национал овако завршава свој текст:
„Прича о Будућности тако надилази спорт. Она отвара питање односа политике, организованог криминала и спорта у транзицијским друштвима, гдје успјеси на паркету или терену често имају дубљу, сложенију и мање видљиву позадину.“

Наравно, чим су Баровић и екипа „опрали своје паре“, престала је и потреба улагања у Будућност. Спортски успјех им никада није ни био империатив.

Али оно што је најгоре од свега јесте чињеница да данас многи актери ове приче шетају слободно Црном Гором, док оне друге, који су разоткривали и објављивали овакве и сличне текстове, данас земља прекрива…“, написао је Лековић на друштвеној мрежи Фејсбук.