ПРИРЕДИО: Игор Ремс
У овом последњем наставку о Језику, читаоци Барског портала могли су да стекну увид у рад, размишљања и истраживања многих лингвиста, али не само лингвиста, јер је ова тема толико комплексна да се њом баве и археолози, антрополози, историчари, географи и други научници, све у циљу доласка до коначног одговора на питање порекла и старости језика — у овом случају србског.
4. Баварски географ из IX века потпуно недвосмислено пише да је „српско царство тако велико да су из њега произишли сви словенски народи“, који, дакле, од Срба воде порекло.
5. И Константин Порфирогенит је знао нешто о старости Срба, тврдећи у свом спису да су они у централној Европи „живели од почетка“. Аутор овог текста, на основу свих сведочанстава, сматра да су Срби „од почетка“ живели и на Балкану, као и да су се — или, како то неки аутори воле да кажу — одатле, али и из Подунавља, разишли по Европи. Ова чињеница данас се потврђује најновијим археолошким налазима, захваљујући којима се доказује тачност и утемељеност дубоког уверења Сипријана Робера да је Дунав био прасрбска река.
6. Плејади аутора који, често и нехотице, подржавају ову тезу, прибраја се и Пикте, чије истицање да се тај првобитни — данас у науци означен као „индоевропски“ — народ простирао најмање још две хиљаде година пре Христа, од Инда до Атлантског океана, може од речи до речи да се примени на србски народ, и то на основу не само археологије, већ и мноштва утврђених историјских чињеница. Такође, научно се може у потпуности одбранити и Пиктеова идеја водиља да је језик тог бројног и расно још непомешаног народа био већ савршен и као такав — врело из кога су потекли сви језици који се називају „индоевропским“. Не само језици, већ и сви данашњи народи који њима говоре, па их Пикте и назива „потомцима“ народа који је говорио језиком Веда.
7. Шафарик, пак, сасвим независно од Пиктеа и неколико деценија пре њега, сасвим одређено и јасно говори — и у „Старожитностима“, и у делу „Порекло Словена“, где је коаутор са Суровјецким — о Србима као о врло бројном народу још од најдавнијих, преисторијских времена. Он период њихове силне распрострањености протеже чак и на време хиљаду година пре њега, када су Срби у Европи били не само веома бројни, већ су, упоредо с тим, заузимали и много већа пространства — не само у Европи, већ и у Азији. У времену на које Шафарик алудира постојале су Балтичка Србија, Бела или Велика Србија, Панонска Србија, Балканска Србија и друге, да се ограничимо само на неколико примера.
Подсетимо се и тога да је још у доба Карла Великог, с оне стране Рајне, све што није било франачко сматрано србским, због чега је створена такозвана „Србска граница“, или — како се наводи у руској енциклопедији „Бољшаја“ — „Сорбскиј рубеж“. Било је то време када азијатске хунгарске хорде још нису биле пресекле прастари србски средњоевропски простор и када је, од Балтика до Егејског мора, „цео свет разумевао србски“, па је у србском народу отуда остала и изрека која се и данас често користи, а да се њено порекло не познаје:
„Говори србски да те цео свет разуме!“
Било је то, такође, доба када други Азијати — турско-татарски Бугари — још нису били поцепали стари србски народ на Балканском полуострву, као и време када се србски језик још могао чути у многим крајевима Мале Азије, па чак и Египта. Тако би, дакле, и ти Шафарикови Срби — Венди, Венети, Хенети, Вани и други — и бројем и јединственошћу одговарали Херодотовим Трачанима, Халкокондиловим Трибалима — Србима, трачким Словенима Мојсија Хоренског, као и Пиктеовом безименом народу.
8. Најзад, сви у овом делу побројани аутори слажу се у томе да је тај бројни и силно распрострти народ имао исте обичаје и исти језик, премда је, уз опште и заједничко србско име, од једне до друге области носио и обласна, односно покрајинска имена. За Шафарика је, пошто му је тај првобитни народ био србски, и његов језик био србски. Велики број писаца исти тај језик називао је илирским. За Халкокондилa, коме су Трибали били Срби, наравно, и њихов језик је био србски, док је Пикте сматрао да је то био језик Веда, јер је његов мистериозни народ морао говорити језиком поезије коју је стварао.
(Крај)
