НЕБО И ПОДНЕБЕСЈЕ – Како до биолошког опстанка српског народа
Пише: Јован Пламенац
Указивање на реални проблем абортуса у пракси, нехотице, сужава поглед на још бројније пошасти убијања људи у њиховом пренаталном периоду живота али и на суштинске разлоге одумирања српског, као и других народа
Од 2011. до 2022. године, између два пописа, у Србији је број становника смањен за приближно пола милиона становника.
Аларм негативног прираштаја у Србији упаљен је 1992. године. Према процјени, те године је број умрлих био за 3.779 већи него рођених. Од 1992. године па до данас, Србија континуирано биљежи негативан природни прираштај, односно сваке године је број умрлих већи од броја рођених.
Интензитет негативног прираштаја временом се повећавао. Према подацима Републичког завода за статистику, у 2024. години у Србији је број умрлих био 98.230, а број рођених 60.845, што значи да је 37.385 особа више умрло него што је рођено. У 2024. години, у поређењу са претходном, у Србији број живорођених је смањен за 207, док је број умрлих повећан за 1.149.
Стопа укупног фертилитета у Србији се посљедњих година креће између 1,4 и 1,6 дјетета по жени, у зависности од године и извора, што је знатно испод нивоа просте репродукције од 2,1. Стопа фертилитета у Србији 1960. године била је 2,15.
У Црној Гори је у овом периоду (осим у вријеме ковида-19) број рођених благо већи него број умрлих. У Републици Српској је већи број умрлих од броја рођених, али не драстично као у Србији. Ипак, податак о фертилитету не обећава добру будућност ни Црној Гори ни Републици Српској.
У Црној Гори је 1,75–1,8, а у Републици Српској чак 1,40–1,47.
Српски демографи демографску катастрофа Србије виде, углавном, као посљедицу дуготрајно ниског фертилитета, све вишег просјека старости становништва, исељавања младих, одлагања рађања, економске несигурности и промјена у врједносном систему живота. Мирјана Рашевић, један од водећих српских демографа, истраживала је тему абортуса у контексту демографије Србије. У једном раду из 2011. године она и Катарина Седлецки говоре о „абортусној култури“ у Србији. У Србији је 2007. процијењена укупна стопа абортуса била 2,76, што је двоструко више од укупног коефицијента фертилитета и међу највишим у Европи и свијету. То значи да су жене у Србији, просјечно, у току свог репродуктивног живота имале 2,76 намјерних прекида трудноће.
ОБЕСМИШЉЕНА СТАТИСТИКА АБОРТУСА
Савремена демографија и институције јавног здравља активно препоручују контрацепцију као средство превенције абортуса и дио репродуктивног здравља. На абортус се гледа као на непожељан исход, али легалан, и као на здравствено регулисану процедуру.
Координационо тело за родну равноправост Владе Републике Србије право на абортус означило је као основно људско право. Право на убијање зачетог а нерођеног човјека промовисано је у основно људско право на тај начин што је основног људског права на живот лишен човјек у свом пренаталном периоду. Човјек је жив од зачећа биолошки, тијелом и душом, али не и јурисдиктички. Овај маневар омогућио је легално убијање зачетог а нерођеног човјека не само абортусом него и такозваним контрацептивним средствима и, надасве, у процесу вантјелесне оплодње.
Ради смањења броја нежељених трудноћа, али и смањења потребе за небезбједним абортусом, Свјетска здравствена организација здушно упућује на употребу контрацепције. У медицини, којој је кровна институција лијево-либерално идеолошки детерминисана Свјетска здравствена организација, и у лијево-либералним мејнстрим медијима, контрацепција је фронтално представљена као питање просвећености, као цивилизацијска тековина. Отуда и некритички, слијепопослушнички став савремених српских демографа и институција јавног здравља о тзв. контрацепцији.
Многа контрацептивна средства нијесу контрацептивна; не спрјечавају зачеће, него спрјечавају да се зачети човјек имплантира, усади у материцу и он, у ствари, умире зато што не прима храну. У пракси, ово је вид такође веома бројног смртног страдања зачетих а не-рођених људи. Почевши од 2007. године, 26. септембра се обиљежава Свјетски дан контрацепције.
Право на абортус данас је понос западњачке демократије. Оно је први пут у свијету озакоњено у ригидно комунистичком Совјетском Савезу, символу обесправљености човјека, декретом Совјетске владе из 1920. године. Тако је прво у тоталитарном друштвеном уређењу, па потом у демократском, право жена на абортус надређено основном људском праву на живот. Јер, рођени човјек нерођеног не сматра носиоцем права на живот у смислу члана 2 Европске конвенције о људским правима. Па чак и ако нерођени човјек има право на живот, подразумијева се да је оно ограничено мајчиним правима и интересима.
Абортус се у медицини сматра једном од најнезахтјевнијих хируршких интервенција, за коју је потребан само један кревет и пар једноставних и не скупих инструмената. Зато га је веома лако вршити и илегално, што значи да статистика о извршеним абортусима није поуздана. Посљедњих година, развојем науке, абортус је могуће урадити и на крајње једноставан начин, употребом двије пилуле: мифепристон и мисопростол.
Мифепристон блокира прогестерон, хормон који одржава трудноћу. Мизопростол се узима између 24 и 48 сати касније и изазива контракције материце, што доводи до избацивања дјетета убијеног мифепристоном. Користе се током 10 седмица трудноће, али и у познијим трудноћама.
Употреба мифепристона и мизопростола омогућава жени да „прекине трудноћу“, у ствари да усмрти своје нерођено дијете, а да то нико осим ње не сазна, да нико не сазна ни да је била трудна, па ни мушкарац са којим га је зачела. Тако је обесмишљена статистика абортуса.
СТАВ БИЉАНЕ СПАСИЋ
Из овог западњачкој лијево-либералној идеологији и науци коју она обликује поданичког односа према абортусу, у Србији својим дјелањем искаче једна жена. Њено име је Биљана Спасић.
Биљана Спасић је магистар економских наука. Преко двије деценије бави се демографским питањима и падом наталитета у Србији. Јавно заговара очување живота, рађање, породицу и национални опстанак. Држи предавања у Србији и иностранству. Године 2003. објавила је књигу „Зашто Срби нестају?“ која је доживјела више издања.
Став Биљане Спасић о демографским проблемима српског народа полази са морално-религијског и националног становишта, абортус сматра морално недопустивим и назива га термином који се користи у Цркви – „чедоморство“, демографску кризу тумачи као посљедицу духовног и моралног пада, хедонизма и разарања традиционалне породице, а рјешење види у рађању које не мора бити планирано, окретању вјери и традиционалним вриједностима и подршци мајкама да роде и онда када им рађање причињава проблем.
Док савремена демографија и институције јавног здравља своје ставове црпе из научног приступа који контрацепцију сматра кључним инструментом превенције нежељених трудноћа и смањења абортуса, Биљана Спасић демографску кризу тумачи превасходно као морално-духовни проблем и одбацује контрацепцију као средство контроле рађања.
У посљедње вријеме држи предавања, углавном, у организацији „Савеза за живот“.
„ДОМ ЗА МАМЕ“
„Савез за живот“ је регионална мрежа невладиних организација, експерата и волонтера посвећена заштити дјеце – како рођене тако и нерођене – и традиционалне (природне) породице, повећању природног прираштаја и смањењу броја абортуса. Основан је 2016. године. Његов секретар и координатор је политиколог и јавни активиста Радојко Љубичић.
Поред плодне сарадње са многим организацијама истовјетних свјетоназора у Србији и у иностранству, „Савез за живот“ је, по угледу на сличне установе у Русији, 2024. године основао „Дом за маме“. Сврха му је привремено збрињавање трудница, породиља и мајки са дјецом у тешким животним околностима, како би им се помогло да одрже трудноћу, роде дијете и осамостале се за квалитетан друштвени живот. „Дом за маме“ је прилика првенствено трудницама које су, зато што су дијете зачеле ванбрачно, одбачене од породице и човјека са којим су зачеле, или због финансијских и других разлога, да своје нерођено дијете одрже у животу и роде га.
„Дом за маме“ помаже женама да привремено ријеше стамбено питање, остваре право на социјалну помоћ, поправе нарушене односе са породицом…, пружа им бесплатно савјетовалиште, едукације у вези репродуктивног здравља, помоћ у гардероби и пеленама… Штићенице Дома имају прилику да изуче неки од заната, обуче се за рад на рачунару и стекну друга знања.
„Дом за маме“ помаже женама не фаворизујући њихову националност и исповиједање вјере. Сада су у њему двије штићенице и двије бебе. „Савез за живот“ помаже и штићеницама изван „Дома за маме“, којима није главни проблем смјештај, него финансије, храна…
На Бадњи дан ове година рођена је прва беба у „Дому за маме“, Стефан.
Ово прегалаштво „Савеза за живот“ подржали су Српска православна црква конкретно и Министарство за бригу о породици и демографију у Влади Србије начелно, такође и више организација и појединаца.
„Дом за маме“ на Миљаковцу у Београду прва је установа те врсте у српском народу.
УЗРОК ДЕПОПУЛАЦИЈЕ
Питање абортуса јесте и демографско и има своје техничке аспекте. Али неупоредиво посљедичније оно је – морално питање. Абортуси, показују демографи који се тиме баве, утичу на бројно стање народа. Али, абортуси су лишавање земаљског живота човјека док још није рођен, у ствари легализована убиства.
Предупрјеђење абортуса прописивањем тзв. контрацепције као лијека налик је прописивању цијанида за лијечење канцера. Опште неразумијевање ове чињеници произлази из безосјећајности рођеног човјека према нерођеном, која истаче из његове самосвојности и доживљаја убијања нерођеног човјека као стеченог права.
Абортус је исконски проблем. Канони Православне цркве третирају га као убиство. Помјесни сабор у Анкири, 314. године, прописао је епитимију одлучења од причешћа од 10 година, коју су потом прихватили Свети Василије Велики, Пето-шести (Трулски) васељенски сабор, 691/692. године… Претходно, у раној Цркви, за абортус је одређивана епитима чак доживотно одлучење од причешћа, гдје-гдје уз могућност причешћа тек на самрти.
Проблем великог броја абортуса у Југославији први пут је истакнут још док је она била краљевина, 1935. године, на 17. конгресу југословенских љекара.
У свијету је велики број организација које се залажу за законску забрану абортуса. Више их је и у Србији. Абортусу се противе помјесне православне цркве, па и СПЦ. У борби против абортуса посебно је ангажована Римокатоличка црква, која по свијету организује литије са циљем да јавности и законодавцима укаже на овај проблем. Организоване су многе петиције против абортуса, више њих и у Србији. Али, домети су им мали. Свака акција, па и иницијатива за забрану абортуса на мети је жречева лијево-либералног тоталитаризма. У одбрани стеченог права на убијање нерођеног човјека особито су агресивне феминисткиње, ЛГБТ итд. организације, покрети за људска права, покрети против насиља…
Борци за право на абортус у својим доктринама немају његов морални аспект, а камо ли појам гријеха. Штовише, игноришу и чињеницу да је абортус озбиљна пријетња физичком и душевном здрављу мајке. Абортус на жену која је убила своје нерођено дијете често оставља дубоке психичке ране, осјећај кривице, унутрашњу празнину и трајне посљедице по њено здравље.
„Британски часопис за акушерство и гинекологију“ је још 1976. године објавио научни рад више грчких коаутора под насловом „Индуковани побачај (абортус – Ј.П.) и секундарна неплодност (немогућност поновног зачећа након раније трудноће – Ј.П.)“ у којем је изнијет резултат истраживања да се „у Грчкој око 45 одсто случајева секундарног стерилитета може приписати претходним индукованим побачајима“.
У међувремену је објављено још пуно стручних текстова о овој теми који потврђују чињеницу да је неплодност често посљедица абортуса. Дакле, на смањење броја рођених у једном народу, па и у српском, абортус учествује директно – тако што пуно нерођене дјеце бива убијено, и индиректно – тако што жене које су абортирале своју дјецу често потом не могу да зачну. И када касније хоће да имају дјецу, одлазе на вантјелесну оплодњу.
Руски публициста Михаил Тјуренков је у једном тексту 2021. године, иронично, написао: „Вантјелесна оплодња је као и абортус потпуно бесплатна. Обавезно здравствено осигурање рјешава све. Зато не морате да бринете, не нервирајте се и не размишљајте: док не напуните 30 година мирно идите у клинике за абортус, а послије тога – добродошли на вантјелесну оплодњу.“
Прича о абортусу обично заклања причу о вантјелесној оплодњи. У вантјелесној оплодњи бива убијено далеко, далеко више нерођених људи него абортусима. Када би човјек доживљавао нерођеног човјека као што доживљава рођеног, разумио би димензије трагике абортуса, употребе такозваних контрацептивних средстава и процеса вантјелесне оплодње.
Настојање да абортус буде законом забрањен има мале домете. Ето, употреба опијата је законом забрањена, па опет… Забрана абортуса однедавно је додатно обесмишљена употребом мифепристона и мисопростола.
Рјешења проблемâ, иначе, често нијесу у забранама, него су у – преумљењу; нијесу у правним актима, него су процес. „Дом за маме“, труд Биљане Спасић, „Савеза за живот“ и сродних организација… су, рецимо, мали кораци ка великом циљу. Али они су веома значајни јер тај циљ одржавају у животу.
До великог циља биолошког опстанка српског народа, као и других народа, крупним корацима може поћи само држава. Она има инструменте да обликује друштвени морал, уопште врједносни систем живота. Тим инструментима руководе људи који су на власти. На власт долазе људи политичким изборима. Ко ће доћи на власт, на политичким изборима одлучују гласачи чији врједносни систем живота инструментима којима располажу обликују они који су власти. То је circulus vitiosus, врзино коло из којег се излази само великим друштвеним потресима.
Врједносни систем који данас доминира српским, као и многим другим народима, обликовали су мисионари лијево либералне идеологије која попут каустичне соде разједа породичне и друге традиционалне вриједности: у култури, науци, школству, духовности и свеукупном животу. Управо тај врједносни систем за посљедицу има депопулацију, па и српског народа.
Извор: Печат
