HIC RHODUS, HIC SALTA: Заборављени Келти и тајне дунавског муља

ПРИРЕДИО: Игор Ремс

Дунав је ризница која својом дубином чува највеће благо – истину о многим народима који су живели на његовим обалама. Зато није ни чудо што приобаље Дунава, али и сама река, представљају за истраживаче, археологе, па и разноразне авантуристе жељне славе, неисцрпан извор из којег с времена на време пронађени предмети, артефакти (накит, оружје, разноразна керамика…), својом старином, али и умешношћу и љепотом, запрепасте свет.

Један од народа који је у одређеном временском раздобљу живeо на обалама Дунава били су и Келти.

Ко су Келти?

Келти (греч. Κελτοί, лат. Celtae) индоевропски су народ који се још у камено доба већином насељавао између данашње Француске и Чешке, а било их је и на Балкану, у северној Србији и Славонији. Келтско племе Скордисци основало је град на месту данашњег Београда, који су назвали Сингидунум или Сингидунос, што у преводу највероватније значи „град Синга“, јер „дун“ на келтском значи град, тврђава.

Под притиском Германа били су принуђени да се померају ка западу и југу (Британија, северна Шпанија, северна Италија, западна Француска). На први поглед изгледа чудно да су Келти стално ратовали једни против других и никада нису могли да се уједине. Ипак, мора се узети у обзир да вероватно несу били свесни појма келтске нације.

Келти су живели у малим сеоским заједницама. Радије су се бавили сточарством него земљорадњом. У борби су били врло храбри, али нису умели да се боре по упутствима. Када би битка почела, сваки Келт би се борио сам за себе. Келтска цивилизација одржала се до данас у Ирској, Шкотској, Бретањи, Велсу, делимично у Корнволу и на острву Ман.

Шокантна тајна из дунавског муља

Какву представу имамо о прадревним народима? Да ли су ти стари народи ходали у дроњцима и једнобојној, сивој одећи? Или… док посматрате овог трговца на фотографији, вероватно вам прва мисао није: „Види, носи шкотски килт!“ Али истина је још невероватнија.

Многи верују да је карирана тканина (тартан) изум шкотских кланова. Међутим, археолошки налази из келтских рудника соли у Халштату доказују да су Келти носили овај дезен пуних 2500 година пре модерних килтова.

Док су други народи носили необојену вуну, дунавски Келти су пре више од два миленијума шетали у јарким, карираним плаштовима.

Келти су правили веома лепо оружје, градили сложене објекте и ковали новац. Били су изузетни песници и певачи. Били су опседнути естетиком.

Користили су биљке, лишајеве и бобице из наших шума, бојили су вуну у јарко црвену, плаву, жуту и зелену. Карирани узорак није био случајан – био је резултат сложеног ткања на њиховим дрвеним разбојима, где су се укрштале различито обојене нити, стварајући прелепе квадрате.

Да ово није само машта, потврђују записи античких писаца који су са неверицом посматрали ове „шарене варваре“.

Римски писац Диодор Сикул (1. век п. н. е.) оставио је запис који звучи као извештај са модне ревије:

„Келти носе чудесну одећу – кошуље обојене у све могуће боје и панталоне које називају ‘брацае’. Огрћу се карираним плаштовима (сајама), који су густо исткани и ишарани мноштвом разнобојних квадрата, попут најфинијег мозаика.“

За Римљане, који су углавном носили беле тоге, Келти су изгледали као бића из другог света – невероватно шарени, високи и поносни.

У то време, плашт није био само одбрана од сурове дунавске кошаве. Што је узорак био сложенији и што је више боја имао, то је власник био моћнији и богатији.

Док трговац у руци држи бронзани прстенасти новац, својим плаштом поручује:
„Ја сам човек од угледа и моћи.“

Историја нашег краја није била црно-бели филм. Она је пулсирала у хиљаду боја!

Када се данас види каро узорак на некој модерној кошуљи, он одмах подсећа на дизајн који су Келти усавршили на обалама Дунава, пре него што је подигнут иједан камен Фетислама или Трајановог моста.

Келти нису били само мајстори ткања; они су били чаробњаци метала. За њих, накит није био обичан украс, већ жива амајлија која пулсира снагом реке и ватре.

Док би тај трговац корачао кроз сумрак Ђердапа, на његовим грудима блистала би фибула у латен стилу. Можемо ли да замислимо сребрну копчу, не већу од длана, али тако вешто изливену да подсећа на крила митске птице у лету? Њене линије се не прекидају – оне теку, преплићу се и увијају у бескрајне спирале, баш као што се вирови Дунава играју око стена Казана.

Сваки зарез на том сребру био је молитва за срећан пут и заштита од невидљивих сила које вребају из дубоких шума.

Али прави симбол моћи који би одмах привукао поглед био је његов торквес.

Та масивна, отворена огрлица од пуног сребра, са дебелим, лоптастим завршецима (на слици), стезала је његов врат попут невидљивог оклопа. Келти су веровали да торквес (огрлица) није само накит, већ „сидро за душу“. Веровало се да он задржава животну енергију унутар тела ратника и трговца, дајући му снагу да преживи сурове зиме и опасне пловидбе.

Када би сунце ударило у то углачано сребро, трговац би изгледао више као полубог него као обичан путник.

А тек његове сапутнице!

Оне су на рукама носиле накит какав данас виђамо само у најскупљим витринама. Археолози су у нашем песку налазили наруквице од стаклене пасте, дубоке плаве боје, попут самог срца Дунава, украшене жутим и белим рељефима који подсећају на морске таласе.

Те наруквице су њежно звецкале при сваком покрету, мешајући се са звуком ветра и ударима воде о чамац.

Овај „подунавски латен“, како га стручњаци зову, био је врхунац уметности и на први поглед лако препознатљив. То је био стил који је спајао келтску мистику са елеганцијом коју су доносили трговци са југа.

Сваки торквес, свака фибула и свака стаклена перла пронађена у Ђердапу прича су о раскоши која не може ни да се сања!

Зато, данас када се види мали бронзани прстен, не види се само „стари метал“. Види се сјај торквеса, чује се звекет сребрних птица на раменима и осећа се понос народа који је пре два миленијума претворио наш крај у најсјајнију позорницу старог света.

Ми нисмо само наследници ове земље – ми смо чувари те неугасиве светлости која и даље блиста из сваког пронађеног комадића бронзе. Ми смо чувари тих боја и тих прича.

Коришћен текст: Ирене Тодоровић