HIC RHODUS, HIC SALTA: Манастир Светих Архангела

ПИШЕ: Игор Ремс

Када сам ушао у Призрен, у његово језгро (које се простире испод самог утврђења с обе стране реке Бистрице), остао сам запањен његовом лепотом! Прошао сам два пута, уздуж и попреко, како бих упио сву чаробност овог некада царског града.

У разговору с неколико становника, случајно упитаних на улици, на страним језицима, одговарали су ми, на моје велико изненађење — на чистом српском језику. Био сам дирнут отвореношћу, непосредношћу и спремношћу да помогну странцу у њиховом прелепом граду. Осећао сам се као грешник што овај заиста изузетан град и његово непроцењиво културно благо нисам посетио за живота моје мајке, која ме неколико пута молила да посетимо највредније споменике наше културе. Мислио сам да има времена, ни у сну слутио нисам каква нас времена чекају...

Један од бисера је свакако и манастир Светих Архангела.

Током археолошких истраживања простора манастирског комплекса, најстарији пронађени налази датирани су у енеолитски период, док је извесно да је на овом простору у млађем гвозденом добу постојало насеље. Оно није наставило да се развија у античком периоду, али током IV, V и VI века настаје и развија се касноантичко–рановизантијско насеље, за које се сматра да би могло бити заштићено касноантичком утврдом, иако то још увек није потврђено истраживањима.

Након овог периода, јављају се налази датирани у X, XI и XII век, када је постојало првобитно средњовековно утврђење (које је тада обухватало само петоуглу цитаделу на узвишењу изнад манастира), подигнуто у XII веку. Душанов деда, краљ Милутин (1282–1321), је Вишеград с малом градском црквом посвећеном Светом Николи поклонио призренском епископу као уточиште за случај рата — као што је нешто касније Маглич био склониште српског епископа у Жичи.

Касније је Душан призренском епископу дао три села у замену за тврђаву Вишеград, коју је након тога приложио самом манастиру, повезавши их бедемима у једну целину.

На месту Душановог манастира постојао је старији манастир (или црква) посвећен Светим Архангелима, који је подигнут у XIII веку, пре укључивања тог дела Метохије у Србију. У њему је Душан оздравио након тешке болести, због чега се одлучио да на том месту подигне своју задужбину.

Припремни радови на изградњи нове цркве започети су 1343. године, судећи према Душановој повељи манастиру Светог Петра Коришког издатој 19. маја те године. Црква је освећена током јесени 1347. године, пошто се Душан 1. августа те године спремао на пут у Призрен да присуствује освештању, а већ у децембру исте године налазио се на Светој Гори Атонској.

Почетак градње саме цркве се може сместити у 1348. годину. Сви радови су обављани под надзором игумана Јакова, који је касније постао епископ у Серу. Основни радови приведени су крају већ почетком наредне године, јер се у писму једног млетачког трговца из Трепче, од 24. марта 1348. године, наводи притужба да не може да прода олово из свог рудника. Управник трга у Трепчи добио је директно наређење, да по цену свог живота, не сме да изда олово никоме осим игуману Светих Архангела за покривање манастира. Тај Млечанин је био господин Ђанино Ђорђи, а олово је продао Которанину Михаилу Бући за 10.000 перпера. Међутим, цар Душан је наредио да се све олово у том месту преда манастиру код Призрена.

Сматра се да је градња манастира са гробном црквом, пратећим објектима и заштитним бедемима окончана 1352. године, а да је у њему било смештено најмање 200 монаха.

Душан је током градње својој задужбини издао хрисовуљу којом је утврдио њен положај међу српским манастирима и њено властелинство, које је обухватало поседе од Шаре до Јадранског мора. Већи поседи били су концентрисани око Призрена, Скопља, Тетова и Скадарског језера. Доделио јој је 55 (укупно 93 са прилозима других) села. Иако је број мањи него што је Милутин дао Бањској, крајеви су били богатији и напреднији.

Поред села, властелинство је обухватало:

7 цркава са људима и поседима (земља, виногради, уљаници)
рудник гвожђа у Топлици
467 влашких породица
8 арбанашких катуна
читав низ занатлија, укључујући и златаре
болницу, уз обавезу лечења болесних
Манастир је имао право на бесплатно уље из Бара, со, рибу из Скадарског и Плавског језера, свилу, вино, мед, водак, као и приход од призренског трга и царине.

Цар Душан је након смрти 20. децембра 1355. године сахрањен у посебној гробници, смештеној у југозападном делу наоса цркве Светих Архангела — која представља јединствено решење у српској архитектури.

Након пропасти Српског царства, манастир је 1373. године послужио као уточиште дубровачким трговцима из Призрена, који су напустили град у страху од Николе Алтомановића. У манастиру је 1375. обављен један од најзначајнијих чинова у процесу окончања српско–грчког црквеног раскола — заједничка служба над Душановим гробом.

У манастиру је једно време столовао и српски патријарх Јеврем. Летопис из друге четвртине XV века наводи да манастирској цркви нема равне под Сунцем, да надмашује Пантократора у Дечанима, а нарочито се истиче под прекривен мозаицима — највиши домет српске средњовековне архитектуре у том пољу. У истом запису помињу се „призренски патос, дечанска црква, пећка припрата, бањско злато и ресавско писаније“ — као симболички представљени домети српске државе.

Душан је наредио да се патријарху при посети манастиру дарује коњ, а митрополиту ждребе или 12 перпера. Повеља садржи и забрану калуђерима да се баве зеленаштвом:
„И кто се обрјете калуђер закупује жито или вино, или динаре даје у камату, да се иждене.“

Након османлијског заузећа 1455. године, манастир је похаран. Исти писац који је раније величао манастир, касније бележи да је он практично разорен. Манастирски живот ипак није прекинут, али се комплекс више никада није вратио у стари сјај.

Почетком XVII века манастирска црква је систематски срушена, а материјал је коришћен за изградњу Синан-пашине џамије 1615. године у центру Призрена. Не зна се да ли је манастир био активан у том добу, али је сигурно напуштен након 1542. године.

Током наредних векова, локалитет је додатно уништаван — грађевински материјал коришћен је за изградњу кућа и других објеката. Ипак, локално српско становништво се два пута годишње окупљало у рушевинама — на летњу (26. јул) и зимску (21. новембар) славу Светих Архангела.

Према речима једног путописца, служба је почињала током ноћи, при светлости свећа, док су народ и свештенство у молитви дочекивали зору.

(Наставиће се)