Бијели прах, црна листа: Драмска депортација Маруновића у Сјеверну Македонију

Црногорски редитељ и колумниста Данило Маруновић депортован је из Србије након процјене безбједносних служби да његов боравак у Београду представља пријетњу јавном реду и стабилности. Оно што је изазвало додатну пажњу јавности јесте необичан захтјев самог Маруновића – да не буде враћен у матичну државу Црну Гору, већ да буде депортован у Сјеверну Македонију.

Како сазнаје ИН4С, српска полиција је прихватила његов захтјев и организовала пратњу до граничног прелаза са Сјеверном Македонијом, гдје ће му бити званично уручено рјешење о забрани уласка у Србију у наредном периоду. 

Овај потез, по оцјени саговорника ИН4С блиском српској полицији отвара нова питања о намјерама црногорског редитеља и његовим везама са круговима изван Црне Горе, с обзиром на то да Сјеверна Македонија нема никакву формалну везу са његовим боравиштем или умјетничким ангажманом.

Маруновић је у Београд дошао као режисер представе „Господа Глембајеви“, али је након што је у јавности експлодирао његов увредљиви текст о Србији, у којем Видовдан назива „патолошким култом пораза“, а Србију „смрадом ратног згаришта“, наступ отказан, а његов боравак проглашен безбједносно неприхватљивим.

Како сазнајемо, одлуци о депортацији претходио је и инцидент у хотелу „Опера“, гдје је, након пријаве особља због дезоријентисаног понашања, подвргнут токсиколошком тесту који је показао присуство кокаина.

Српске службе безбједности процјењују да је његов боравак у земљи био временски координисан са протестима антивладиних организација, те да је постојала намјера да се, под плаштом културе, отвори још један фронт политичке провокације.

Међутим, за многе остаје највећа непознаница управо чин да црногорски држављанин, који је у Србији дошао као „гост умјетник“, на крају сам затражи да га Србија протјера – али не у његову земљу, већ у трећу државу.

Одговор Србије је, и овом приликом, био достојанствен и јасан: нема сцене за оне који у културном руху уносе политичку и међунационалну мржњу. А на слободу говора не могу се позивати они који у туђој кући остављају – само мржњу.

(ИН4С)