ПИШЕ: Проф.др Славољуб Ђукић
Прелиставам странице књиге "Пећка гимназија" (друго издање), аутора Мирка Симоновића, професора и њеног директора 10 година заредом, у којој се хронолошки, веродостојно и на занимљив начин предочавају кључни догађаји ове васпитно-образовне институције - од њеног оснивања (1913) до прогона (1999), како је то и назначено у нaслову књиге.
Аутор се потрудио, и успео у томе, да у зависности од сачуваних докумената, у књигу унесе спискове имена ученика завршног разреда почев од школске 1923/24. Кад већ поменух директора, осећам потребу да и ја потврдим констатацију у овој књизи – да је Пећка гимназија за становишта педагошке рационализације наставних услова, највиши степен остварила за време директора Драгутина Јововића, познатог и по надимку Фирга.
Наиме, он је први поратни директор који је програмом рада школе обавезао наставно особље да изводи наставу у постојећим кабинетима, односно просторијама у којим су постојала расположива наставана средства.
Посебну пажњу у овој књизи завређују осврти, односно сећања бивших ученика гимназије, који у овом другом издању књиге сликовито и надахнуто приказаше своје виђење неких догађаја из времена ђачког.
Као повод за овај мој осврт о Пећкој гимназији послужио ми је исповедачки текст глумца Предрага Лаковића, генерација 1947/48. у којем он описује - како се прошверцовао на писменом задатку из математике.
Ја сам био матурант Пећке гимназије осам година послије Лаковића. И што се тиче педагошког става наставника, нарочито критеријума оцењивања ученичких знања - ни за јоту се такво стање није на боље променило у том интервалу. То је било време неког, рекао бих више од суровог критеријума оцењивања знања ученика којег можда нису били довољно свесни ни они који су га примењивали. Тај и такав критеријум имао је за последицу један јако тежа инцидент у време другог полугодишта школске 1952/53. године, тако што је ученик осмог разреда (звали су га Шоле) након што му је саопштено да му је на крају трећег класификационог периода заведена слаба оцена из руског језика код професорке Десе Стевановић, улетео у наставничку зборницу и испесничио своју професорку. Професорка Деса је због тог случаја одмах напустила Пећку гимназију.
У овој књизи нађох да те године није завршило разред 42% učenika VIII1 одељења. Не сврставајући се ни једну страну актера тог, рекао бих веома тешког догађаја, и данас се питам – зар се тај драконски критеријум није могао кориговати у неку разумнију меру. Због тог и таквог критеријума ја просто нисам веровао да носим сведочанство о завршеном вишем течајном испиту у Пећкој гимназији, док сам се из гимназије враћао поплочаном стазом, па сам себе проверавао у мислима - да ли ја то можда сањам.
Ево једног случаја школске 1956/57. године. Најбоља ученица генерације, Миланка Ивовић, која је из свих предмета имала само петице – на матурском испиту није добила позитивну оцену на писменом задатку из српско-хрватског језика, јер је према констатацији оцењивача - промашила тему. Можда је Миланка тaда и промашила тему, али засигурно њен писмени задатак није могао бити неписмен, па као такав није заслужио негативну оцену. И тако Миланка уместо да буде ослобођена полагања усменог дела вишег течајног испита – би удаљена на годину дана, дакле, до матурског испитног рока наредне школске године.
Професорка хемије Мојсиловић Драгица у Чачанској гимназији, школска другарица Матије Бећковића у Ваљевској гимназији, ми је једном приликом испричала да је и данашњег академика Матију Бећковића била задесила иста судбина на писменом задатку из српско-хрватског језика 1957. године, те је морао да понови полагање матуре наредне школске године.
Можда је то тако било по некој „дидактичкој инерцији“ да млади професори копирају начин рада и критеријум оцењивања по узору на неког од својих професора док су били ученици. Из тих разлога, ја сам тада мислио да сам залутао у гимназију, дакле, да ми није место у њој. И не само мени. Јер, теже ми се било докопати сведочанства о завршеној гимназији него свих других диплома укупно, које сам стекао на факултетским и последипломским студијама укључујући и докторат хемијских наука.
Било је ту проблема и друге природе. С пролећа 1952. године бијаху у моди патике, наравно тада сасвим обичне, са платном одозго (плаве, зелене, беле боје ). Но, иако тако једноставне, могли су их себи приуштити само ученици/це из релативно имућнијих породица. Ја не, као ни многи други моји другови. И кад смо излазили у двориште за време великог одмора, радознало смо гледали у патике. Ученице су носиле црне кецеље са белом крагном и беретке, а мушкарци само класичне ђачке капе налик на качкет, а на капама и береткама је била прикачена назнака разреда римским бројем. Нешто касније стиже мода пластичних каишева од поливинил-хлорида црне и беле боје који ученицама улепшаше стас .
И то одмах мотивиса поетски надахнуте ученике да те каишеве одену својим римама и стилским фигурама, апострофирајући црно-белу боју. Али, не лежи враже, због тих рима о црно-белим најлонима неколико поетски надарених ученика изгуби право на своје даље похађање наставе, и тоне само у Пећкој гимназији. Док је час био у току, прекида се настава у свим учионицама и сви одосмо у фискултурну салу. Директор отвара састанак и упознаје скуп о проблематици коју су произвели песници својим песмама у школском књижевном клубу, а поводом црно-белих најлона, што је био наводно атак на наш социјалистички систем.
После директора главну реч имаше неки млади удбаш који песнике овим поводом назва народним непријатељима. А онда директор чита имена тих песника, заборавио сам колико их је било, али први беше Вукман Оташевић из Горње Ржанице (после један од најпризнатијих црногорских песника). И тако све те „најлонисте„ удаљише из гимназије без права уписа у било коју другу школу. И зато нема имена Вукмана Оташевића у прегледу тадашња два одељења осмог разреда у овој књизи, али је ту његов осврт на то време и на те „скакавце“, како и он попут Борислава Пекића називаше удбаше.
Али, и поред свега тога, и ја сам као и сви моји другови, оновремени гимназијалци, ценио све своје наставнике и професоре. Сви су они нама били узор и сви смо се односили према њима са високом дозом поштовања, па и са страхопоштовања. Тако је то било примерено у том времену. Било је ту понекад и како не би требало код неких професора, попут професора Апостола Недића, који нас је знао неретко неконтролисано изгрдити, али смо му ми све то праштали и прихватали га и као родитеља.
Највеће потешкоће смо имали због непостојања уџбеника, или постојања неадекватних уџбеника. Тако, на пример нисмо имали уџбеник из математике, па нам је професор Апостол Недић сваку лекцију уместо предавања диктирао, а онда би после диктата прозвао неког од бољих ученика из математике, да уз помоћ професора реши један задатак из те наставне јединице. Иако диктат на часу није наставна метода, тада је то било просто нужно, јер се тиме компензовао недостатак уџбеника.
А историја нам је била више него баук. Имали смо уџбеник националне историје од ауторке Јулијане Врчинац. Али, бадава, јер се наставник историје Тодор Радевић није придржаовао ни садржаја ни начина излагања у односу на уџбеник, већ нам је педагошки пластично и занимљиво излагао наставну грађу према скрипти аутора Јантолека са ВПШ, на коју се и позивао, а коју нико од нас није ни видео.
После Тодора историју нам је у 7. разреду, такође искључиво монолошки, и то свих 45 минута, излагао професор Голуб Мирковић. И тако по три и више часова заредом. А онда прави предах у излагању, па неколико часова врши испитивање и оцењивање. Сви смо стрепели од тих прозивки за оцену. Али, се по нешто научило и на тим часовима, јер се више пута понављају нека питања.
Занимљиво је овом приликом поменути како је наш школски друг Предраг Балшић на једном часу просто „потрошио“ свих 45 минута причајући измишљотине и грчкој култури. Професор Мирковић га није прекидао, јер, рекао бих, није био сигуран да Балша прича измишљотине, па му је нешто касније рекао – да му је жао што му тог часа није дао двојку (тада негативна оцена).
Последње три године српско-хрватски језик и књижевност је мојој генерацији предавала Јелена Јовановић Јововић, супруга директора Драгутина Јововића. Сјајна је била у сваком погледу, али је програм био превише обиман да га временски нисмо могли савладати. Тада није било публикованих стручних анализа и критичких осврта на књижегвна дела писаца које смо изучавали, па смо били у обавези да од сваког књижевника прочитамо барем две књиге, а онда приликом пропитивања од нас је тражено да коментаришемо улоге и значај појединих личности, као и идејне поруке у датом времену. Најтежи нам беше Крлежа са његовим Глембајевима, Банкетом у Блитви, Кавалирима госпођице Меланије... беше то стил аустроугарске господе који је тешко ко од нас могао да разуме.
Сви бивши ученици Пећке гимназије су се са највећим пијететом и поштовањем односили према професорки Вери Рајевић. Мадам Вера, је била и остала до краја ненадмашна као професор, педагог, родитељ, ама у сваком погледу. Но, ја сам у осмом разреду на последњем часу и код те најбоље професорке морао да озледим свој нос како ми професорка не би смањила оцену, а можда и дала негативну, па да идем на поправни испит. Још са врата, спуштајући дневник на катедру, мадам Вера каже – Децо, данас ћемо на последњој лекцији из уџбеника да утврђујемо оцене које имате у дневнику.
Сви смо ми иако не подједнако, учили кампањски, јер нисмо имали времена да благовремено учимо све предмете. Како ја то нисам очекивао, па ни учио речи те последње лекције, а без тога се не може вршити конверзација – мене просто спопаде хладан зној. Замолих мадам Веру да ми дозволи да изађем на кратко у школско двориште са северне стране, да се умијем, јер, рекох, да ми није добро. Али, она то не прихвати. - Не, дете моје, скоро ћу доћи до твог имена у дневнику, идем редом – па ћеш изаћи пошто завршим са тобом. Сагох главу у скамију, почех ударати песницом у свој нос, али без успеха, од крви ни трага. Најзад се сетих и ноктом малог прста огребох слузокожу једне ноздрве, и то ме „спаси“.
Мој друг са десне стране скамије викну – мадам Вера, Славољубу цури крв из носа. Изненади се мадам Вера, и видно јој би непријатно, па рече – Иди дете моје умиј се, па дођи да проверим и твоју оцену. Излазећи из учионице, одахнуо сам, а у мислима јој одговорио са – ни случајно. Кад сам после неколико година постао професор и колега мадам Вере, испричао сам јој овај свој немили случај.
- Ето, нико није непогрешив, жао ми је што се то десило, после овог сазнања никад више тако нећу практиковати, рече мадам Вера. Но, све у свему, ја сам понео у себи најлепше утиске о својим професорима, школским друговима, о природним лепотама Пећи, о Пећкој Патријаршији, шумовима пећке Бистрице, погледа у прелепу Руговску клисуру, виноградима .... о лепоти младости своје генерације.
Нажалост, те и такве физичке лепоте Пећи са Метохијом и Косовом нам 1999. оте НАТО агресор с Америком на челу, али не и лепоте које смо понели са собом из времена нашег ђаковањ
