PRIREDIO: Igor Rems
Naš slavni Prizren, Carigrad srpskih careva, pominje se i u rimsko vreme, kao Teranda. Grci su ga zvali Prizdrijan i Prizdrijana. Naš ga je narod i ranijih vekova zvao: Prizren, Prezren, Prizrin, Prizdren, Prezdrin. Turci su ga navodili: Torzerin i Perserin. Naše narodne pesme zovu ga belim, ubavim i pitomim mestom, srpskim Carigradom:
„Rano rani srpski car Stjepane, u Prizrenu svome Carigradu.“
Kao mesto sa vladičanskom stolicom Prizren se pominje prvi put 1019. godine. Prizrenski vladika, u 11. i 12. veku, bio je potčinjen ohridskom arhiepiskopu. Početkom 13. veka, Sveti Sava je na tu episkopiju doveo Srbina vladiku i potčinio ga novoj srpskoj arhiepiskopiji.
Kao trgovačko mesto Prizren se istakao naročito u 13. i 14. veku, kada je bio jedno od najvažnijih mesta u srpskim zemljama. Osobito se Prizren podigao za vlade kralja Milutina i careva Dušana i Uroša, koji su rado živeli u njemu ili u dvorcima u okolini njegovoj. Oko 1289. godine u Prizrenu se bavio kralj Milutin. Naši carevi Dušan i sin mu Uroš imali su carski dvorac u Prizrenu i u Ribniku, blizu Prizrena na podnožju Šar-planine. Car Dušan je blizu Prizrena, u klisuri Bistrice, pod Višegradom, podigao 1348–1353. god. manastir Sv. Arhanđela Mihaila i Gavrila. Manastir se počeo zidati 1348. godine, a već 1349. pokriven je olovom iz Trepče. Iznad manastira bio je „gornji grad Kula“ ili Višegrad, koji se sada zove Stara Kaljaja i Drven Grad, a Turci su ga zvali Kiz – ili Iski i Kaljaja. Višegrad je služio manastiru kao pirg (kula), gde su kaluđeri oslanjali i čuvali manastirske dragocenosti, žito i vino manastirsko: „da jest žitnica i vinica i mestohranilnica crkvena mesto pirga“, naredio je car Dušan.
Ispred opasnosti (kao 1372. zbog približavanja Nikole Altomanovića s vojskom), u manastir i njegov grad (Višegrad) pribegavali su dubrovački trgovci iz Prizrena. U manastiru samom sahranjen je njegov osnivalac, srpski car Dušan. U 15. veku pominje se (1418) „Arhangel više Prizrena grada“. Manastir je propao i počeo da se ruši verovatno posle pada Prizrena, za vlade turske; manastirske ruševine pokrile su sobom i grob!
Ovako je o carskom gradu Prizrenu pisao Kosta Kostić u članku “Naši gradovi na jugu / Prizren“, Beograd, 1922. godine Gospodnje.
Nisam imao vremena, zapravo nisam planirao, a i da budem potpuno iskren, nisam ni znao šta me čeka kada stupim na tle „novostvorene države“, da bar jednu noć prespavam u Prizrenu. Neki unutrašnji plamen je zahvatio moje telo, lepota grada me je stisnula, davila, gledajući tihu Bistricu koja je nosila neka davna, prohujala vremena… Kao u magnovenju sve je to zatitralo u mojim očima!
Zamišljao sam kako tek izgleda grad kada se lagano, kroz krošnje drveća, počne provlačiti suton, upale prve svetiljke i ožive restorani, konobe, čajdžinice, slastičare… sa obe strane reke, mirisi napadnu čula, kada sve oživi mladošću, životom…
Nikako nisam mogao da razumem vladu Crne Gore kada su deo Srbije priznali kao nezavisnu državu posle svega što smo zajedno proživeli?
Dobro, politička elita DPS-a je bila toliko kompromitovana raznim skandalima (šverc cigareta, narkotika, belog roblja, oružja, pranje novca, srastanje „elite“ sa mafijom, korupcija, nepotizam…) da je to bila slamka spasa kako bi i dalje ostali na vlasti i nastavili sa besomučnom pljačkom, ali narod crnogorski je činom pristajanja i ćutnjom izgubio čojstvo i dostojanstvo! Kao obične krpe, DPS je sa njime obrisao uneređen pod i bacio upraljane krpe u kantu za smeće!
Jedan, sada već bivši crnogorski političar, vrlo elokventan, progovorio je o ovom vrlo složenom i još uvek nerešenom problemu:
„Metohija je istorijska teritorija za koju je crnogorska vojska prolivala krv u borbi sa Osmanlijama. Ako Srbija želi da pokloni Metohiju Albaniji, Crna Gora mora ispostaviti svoje zahtijeve! Cijenim da Srbija prije treba da pokloni Metohiju Crnoj Gori, nego Albaniji.”
Sadašnja vlast se dogovorila da se ipak uzmu, pre svega, fotelje! I braniće ih kao i prošla vlast! Šta je tu Kosovo i Metohija? Balast, adut, retoričko pitanje, prošlost?
Retorika je samo predizborna priča u kojoj se pecaju naivni! Život je potpuno ogolio ovu vlast, ni smokvino lišće ništa tu ne pomaže! Ko hoće da vidi, ali nisam siguran da iko to više i želi! Kao što pevaše Bijelo dugme: „Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš.“
Mi smo tu samo pokisle ptice…
(Nastaviće se)
