Godine 1717. ruski car Petar Prvi boravio je u poseti Francuskoj. Tokom tog putovanja, obilazeći zemlju koja je sebe smatrala kulturnim središtem Evrope, vladar Rusije poželeo je da vidi i drevni grad Rems, tradicionalno mesto krunisanja francuskih monarha.
Po dolasku u katedralu u Remsu, kao znak naročitog poštovanja prema visokom gostu, rimokatolički sveštenici pokazali su mu najveću relikviju hrama: drevnu svetu knjigu, čuvanu vekovima kao svetinju, ali čiji je tekst odavno prestao da bude razumljiv čak i njenim čuvarima. Verovalo se da je ispisana tajanstvenim, „nebeskim“ znakovima, čije značenje zna samo Bog.
Kada je Petar I uzeo rukopis u ruke, tišina u katedrali postala je gotovo opipljiva. Na zaprepašćenje prisutnih, ruski car je počeo da čita, tečno, sigurno i naglas, kao čovek koji drži knjigu koja mu je oduvek bila poznata.
Ispostavilo se da je knjiga Jevanđelje. Jedan njen deo bio je napisan crkvenoslovenskim jezikom ćirilicom, a drugi glagoljicom. Kako je kasnije utvrđeno, ova dragocena relikvija dospela je u Francusku sredinom XI veka, zajedno sa Anom Jaroslavovnom, kćerkom kijevskog kneza Jaroslava Mudrog, žene koja je u novu domovinu donela ne samo kraljevsko poreklo, već i pismenost, kulturu i duhovno nasleđe Istoka.
Ana se udala za francuskog kralja Anrija Prvog i prilikom krunisanja izričito je zahtevala da zakletvu položi upravo na Jevanđelju koje je donela iz Rusije. Od tog trenutka, tokom narednih vekova, gotovo svi francuski kraljevi polagali su zakletvu na istoj toj knjizi, iako je sećanje na njeno poreklo postepeno bledelo.
Do vremena posete Petra Prvog, istorija Jevanđelja bila je gotovo potpuno zaboravljena, niko više nije znao ni odakle dolazi, ni na kom je jeziku napisano.
Francuzi su bili uvereni da je tekst Jevanđelja ispisan jezikom anđela, nedostupnim običnim smrtnicima. Zato je utisak bio utoliko snažniji kada se pokazalo da čovek koji je došao sa dalekog istoka Evrope, iz zemlje koju su smatrali zaostalom i varvarskom, bez napora čita i razume taj navodno „rajski“ jezik.
Ovaj događaj nije bio kuriozitet, već jasan istorijski pokazatelj. U trenutku kada su na Zapadu pojedine svetinje više poštovane kao mistični predmeti nego kao nosioci znanja, na Istoku je postojala živa tradicija pismenosti, čitanja i razumevanja svetih tekstova. Ono što je u Francuskoj doživljavano kao „jezik anđela“, u Rusiji je bilo jezik crkve, države i kulture.
Susret Petra Prvog sa Jevanđeljem u Remsu tako predstavlja sudar dva poimanja civilizacije: jednog koje znanje čuva pod staklom i drugog koje ga koristi. Ironija istorije je u tome što je knjiga, na kojoj su vekovima francuski kraljevi polagali zakletvu, u tom trenutku bila razumljiva gostu, a ne domaćinima. To nije bila pobeda jednog naroda nad drugim, već dokaz da kulturni kontinuitet ne prati uvek političku moć niti geografiju, već odnos prema pisanoj reči.
Jevanđelje Ane Jaroslavovne i danas se čuva u katedrali u Remsu i smatra se jednom od najznačajnijih nacionalnih svetinja Francuske, nemi svedok vremena u kom je Istok čitao ono što je Zapad samo poštovao.
Petar I Aleksejevič (rus.Pёtr I Alekseevič; Moskva, 30. maj/9. jun 1672 — Sankt Peterburg, 28. januar/8. februar 1725), poznatiji kao Petar Veliki (rus. Pёtr Velikiй), bio je ruski car i imperator koji je vladao od 27. aprila/7. maja 1682, pa sve do svoje smrti 1725. godine. Reforme sprovedene na planu zemlje, teritorijalno proširenje i proglašavanje imperije ga čine najistaknutijim i najuticajnijim ruskim monarhom, evropejista, reformator, vojskovođa, modernizator i ekspanzionista. Petar Veliki je najpre idejni, a zatim i delotvorni tvorac Rusije kao jake, industrijski, militarno, urbanistički, teritorijalno i kulturološki evropske sile koja će postati jedna od najstabilnijih i najmoćnijih imperija, a zatim država svetske istorije, do današnjeg dana.
PRIREDIO: Igor Rems
-200x200-rez.jpg)
