HIC RHODUS, HIC SALTA: Konak

PIŠE: Igor Rems

Laki nanosi magle lelujaju nad krovovima manastira, nestvarni u svojoj igri.
Uzimam vindjaknu, zaključavam auto i ulazim u manastirski kompleks. Upućujem se ka crkvi. Večernja liturgija je već počela. Lepo pojanje širi se crkvom, oslobađa me napetosti i, onako umoran, sedam na jednu stolicu. Borim se da ne zaspim!

Prilazim ženi kraj ulaza koja prodaje sveće. Kažem joj da sam hodočasnik iz Crne Gore i pitam postoji li mogućnost da večeras prenoćim u manastiru. Ona mi odgovara da manastir nema puno gostiju, ali da moram da razgovaram sa monahom koji je trenutno na službi.

Po završetku bogosluženja stajem u red da se poklonimo svetinjama.
U samom ikonostasu, i sa leve i sa desne strane, dve crvene zastave sa krstom i ocilima.
Razgledam neverovatnu lepotu fresaka. Cela unutrašnjost crkve izgleda nestvarno pri slaboj vidljivosti.

Neko je zapisao da je religiozna umetnost u mnogim evropskim crkvama mirna i besprekorna, ali freske u Rilskom manastiru šokiraju svojom smelošću — slikama pejzaža pakla, punim đavola i mučenih duša! Ikonopisci se nisu ustručavali da pokažu koliko je greh strašan.

Čitav zapadni trem svedoči da je upravo tome i bio namenjen. Od poda do visokih kupolastih plafona, zidovi su prepuni scena — biblijskih priča i pouka koje nas uče životnim lekcijama...

Jedna od najupadljivijih stvari na zidnim freskama Rilskog manastira je koliko su svetle. Restauratorski radovi sačuvali su čiste, jarke boje. Danas su podjednako moćne kao što su bile i nekada. Duboka, nebesko plava boja ističe se na pozadini vatreno crvenih i pretećih crnih demonskih tonova — teško ih je zaboraviti.

Palim sveće i odlazim da razgovaram sa monahom zaduženim za konak.
Pored njega je jedan mladić u civilu koji me vodi do recepcije, gde dobijam ključ.
Ulazim u gostinsku sobu koju čine tri prostorije: mali hodnik, kupatilo i spavaća soba sa tri kreveta. Svako odeljenje ima radijator; kupatilo je lepo uređeno, sa tuš kabinom i velikim bojlerom. Izabiram krevet i odlazim po stvari.

Kompleks manastira ima dva ulaza, odnosno izlaza: glavni, na koji sam ušao, vodi do parkinga, a uz njega se nalazi i recepcija, odnosno prijemna prostorija. Izlazim kroz druga vrata, koja vode ka manastirskim zgradama. Tu se nalaze restoran, suvenirnica, podrum… ali sve je zatvoreno?

Pretpostavljam da se u tim zgradama nalaze radionice u kojima monasi pripremaju svoj alat, razne pribore za košnice, i sve što je potrebno za njihovo održavanje…

Pitam ženu koja prodaje sveće postoji li mogućnost da uđem u Hreljinu kulu, da osmotrim kako je unutra sve urađeno — kao što sam na Hilandaru razgledao pirgove Svetog Save i Svetog kralja Milutina. Ona mi kaže da je monah zadužen za kulu odsutan.

Sve je mokro, kiša i dalje sipi, sve je zatvoreno, a mrak se spustio neverovatnom brzinom. Pitam za internet, ali dobijam negativan odgovor.

Vraćam se u sobu — šta mi drugo i preostaje?
Sa te strane konaka, gde se nalazi moja soba, jasno se čuje, i to prilično bučno, Manastirska reka. Umoran sam, ali se nadam da mi njeno žustro žuborenje neće ometati san. Ona se nešto niže uliva u Rilsku reku i tako, zajedno, nastavljaju svoje putovanje...

Stavljam slušalice na uši i prepuštam se Dorsima...

(Nastaviće se)