PRIREDIO: Igor Rems
Drevni sibirski obredi, uspomene predaka i pitanje trajanja tradicije
Tamo gde bezdušne tehnološke inovacije stižu sporije, sećanje još opstaje, prenoseći se sa kolena na koleno. Koliko je vremena preostalo pre nego što se sve poništi, samo Gospod Bog zna.
Ovaj zanimljiv tekst, u prevodu Slađane Lazić i preuzet sa Fejsbuka, treba shvatiti kao deo našeg nasleđa i trajanja, kao jedan pogled u daleku prošlost koja ponekad ugleda svetlost dana.
O prelasku u Irij
„U većini naših rodova, tokom nekoliko stotina kolena, oni čije duše prelaze u drugi svet (upokojeni) spaljivani su, i još uvek se spaljuju, mada se to sve više radi na savremen način. Veruje se da duša pokojnika zadržava vezu sa telom sve dok ono ne propadne do te mere da izgubi svoju antropomorfnu prirodu, a to je veoma dugo vreme...“
I sve to vreme, čovek doživljava neizrecive muke.
Kada su pravoverni hrišćani napali Sibir, često su prisiljavali domorodačke zajednice da svoje umrle sahranjuju po njihovim obredima. A još ranije, tokom invazija turkijskih plemena, pojavljivali su se pokušaji da se mrtvi sahranjuju u humkama. Precima je to bio najveći strah. Zato su po pravilu tajno otkopavali telo i nosili ga do rodovnog kostrišta, gde bi ga spaljivali. Spaljivanjem se duša oslobađa brzo i potpuno.
Obred spaljivanja je istovremeno bio i obred proricanja. Dim, varnice i pucketanje drveta čitali su se kao znaci o tome kako pokojnik putuje u Irij. U lomaču su bacane poruke za ranije preminule, predmeti, hrana, pa čak i pokloni za duhove i životinje koje će se sresti na putu. Tuga se nije pokazivala — smatralo se da odvlači pažnju duše koja odlazi.
Obredi sa medvedima
U jednom belom sibirskom rodu postojao je neobičan obred: telo pokojnika ostavljalo bi se u tajgi, gde bi ga odneo medved. Posle nekog vremena, posmrtni ostaci bi se tražili, a po njihovom rasporedu proricalo se kako je protekao put duše do Irija. Medved je tu imao ulogu vodiča i zaštitnika. Tek pronađeni delovi kasnije bi se spaljivali.
Jezivo na prvi pogled, ali postoje glasine da ovakvi obredi opstaju i danas.
A sahranjivanje u zemlji smatralo se najstrašnijim mogućim krajem. „Meso truli, duša vene.“ Duša čoveka sahranjenog u zemlji, smatra se, ne može da se preseli u Irij do 14 kolena, a tek onda da se ponovo rodi.
Svaki obred koji usporava uništenje tela bio je užasavajući.
Hrišćansko sahranjivanje kao „posthumno zatočenje“
U tradicijskom učenju ovih rodova smatralo se da način hrišćanskog sahranjivanja sprečava povratak vedskih duša na zemlju. Krst na kolcu zaboden u glavu groba tumačen je kao pečat, prokletstvo, zabrana puta. Hrišćansko groblje — najstrašniji kraj za čoveka.
Ovo se posmatra kao prva faza cene koja se plaća prihvatanjem tuđe vere.
Starost tradicije
Glava korenskih rodova procenjuju da tradicija u Sibiru ima najmanje 560 kolena starosti, što iznosi oko 14.000 godina. Prvi preci živeli su blizu Lukomorja, u oblasti današnjeg sliva Oba i Toma. Iako danas nema tragova mora, geološki podaci potvrđuju da je postojao ogroman postglečerski vodeni basen.
Postoje mišljenja da su se preci Slovena pojavili upravo u severnom Sibiru, postepeno migrirajući širom Evroazije.
Kolo, koloda, kolodar – poreklo kalendara
Postojao je starinski običaj: svake godine u zemlju bi se zabijao kolac, a na njega postavljalo drveno kolo sa rupom u sredini — kolodar, svojevrsni kalendar. Kada bi godina prošla, stari kolodar odnosio se na spomen-brdo, a novi se rezbario. Tako su nastajale čitave kružne ulice sećanja.
Ovaj drevni običaj danas opstaje samo u budističkim zemljama, u vidu molitvenih točkova.
Dedovi koji su rezbarili kolodare zvali su se koloduni. Odatle možda potiče reč koldun. A reč kalendar gotovo je sigurno nastala od kolodar.
Kolo → koloda → kolodar → kalendar.
Koren ostaje isti: kolo. Isto se prepoznaje u starim toponimima kao što su Kolivan ili reka Kolima.
Belogor
