Kako „vi“ uništava muzičku tradiciju: Tihi napadač na kulturu naroda
PIŠE: Bratislav Lekić
Danas, u eri brojnih generatora za stvaranje muzike, jedan narod, a posebno manje etničke grupe na Balkanu, mogu lako da izgube svoj kulturno-umetnički identitet prihvatajući muzičke numere i pesme stvorene za nekoliko minuta pomoću generatora koji je matematički konstruisan. Upravo zbog toga se u muzičkom svetu vode veliki sudski sporovi o kojima naši „balkanski genero-umetnici“ ne znaju ništa, a o kojima će biti reči — i kakve posledice donose za zajednicu, narod i kulturu. Ali prvo da se podsetimo: šta je muzička tradicija i ko je bio Pitagora.
Muzička tradicija obuhvata običaje, prakse, verovanja i znanja o stilovima, instrumentima i kompozicijama koje se prenose s generacije na generaciju unutar određene kulture, zajednice ili naroda. Kao takva, podrazumeva dugotrajno postojanje i prenošenje znanja, bilo usmenim putem, formalnim obrazovanjem ili kroz pisane i audio zapise. Muzička tradicija igra važnu ulogu u definisanju identiteta etničke grupe: ona izražava vrednosti, istoriju, emocije i pogled na svet jedne zajednice. U suštini, muzička tradicija predstavlja živo nasleđe koje oblikuje način na koji mi ljudi stvaramo, izvodimo i doživljavamo muziku.
Kompjuterska, odnosno generatorska muzika, sve je suprotno tradiciji i ne sme biti usvajana niti korišćena. Čak bi trebalo da bude zabranjena, kao što je već slučaj u Engleskoj i velikom delu Evrope, gde su se poznati umetnici i muzičari ujedinili i pobunili protiv pošasti muzičkih generatora „vi“ i njenih štetnih posledica. Mnogi „brzi talenti“ kod nas nikako ne koriste kompjuter kao pomoćno sredstvo, već kao primarno i jedino. Kroz razne aplikacije i generatore, koji su kod nas i dalje dostupni i, sa razlogom, besplatni, za svega nekoliko minuta dobijaju neko muzičko delo — neretko i narodno ili etno — za koje realno treba ceo tim ljudi da radi danima, pa i nedeljama.
Etnomuzikologija narodnu pesmu posmatra kao živi organizam koji se rađa, traje, razmnožava i, prirodno, umire. Ako već negde, zbog okolnosti, izumire, svaki pojedinac, a posebno muzičar, mora da se potrudi da je sačuva koliko je u njegovoj moći. Najmanje što može je da peva ili svira u društvu — a Bogu hvala, druženja danas ne fale. Tako se usmenim putem neka pesma nekome može svideti, zapamtiti, pa će je neko otpevati na drugom mestu, gde će dobiti varijaciju i ponovo se roditi kao Feniks. To je najmanji vid borbe folklora i muzičke tradicije protiv „vi“ (namerno pišem malim slovima, jer gradovi, imena, prezimena, pa i Bog, pišu se velikim početnim slovom! Da li se „vi“ sprema da nam zameni Boga? Verujem da — ali „neće da može“, bar kod nekih).
Pomenuću naše trudbene melografe Miodraga Vasiljevića i Dimitrija Golemovića koji su decenije, pa i čitav život, posvetili očuvanju narodne pesme, igre i tradicije, ostavljajući za sobom pisano i živo nasleđe. Tu su i Mokranjac, duhovna muzička baština, nasleđe slavnih pesnika sveta, nasleđe audio snimaka i notnih zapisa, kultura umetničkih društava, muzičkih škola i akademija, profesora, kao i nasleđe brojnih pojedinaca i velikih izvođača. Tu je i nasleđe običnog seoskog i gradskog čoveka — nasleđe koje može vrlo brzo biti zaboravljeno, dok mladi prihvataju generatorske pesme čije vokale izvode skupovi „najpoznatijih svetskih glasova“ generisanih u aplikaciji koja za nekoliko minuta pravi tekst, muziku i aranžman u studijskom kvalitetu.
Koliko god to bilo prikriveno, iskusan muzičar i pametan čovek može da primeti da kompjuter ne može da zameni čoveka. Najprostije — u tim tehnički zahtevnim deonicama, primećuje se da kompjuterski „pevač“ u svom „prelepom glasu“ ne uzima vazduh, a izvodi nešto što je nemoguće otpevati bez uzimanja vazduha tokom dugih fraza. Ili, blago tolerantnim distoniranjem, takav jedan „vi“-glas nema emociju, nema melanholiju, akcenat, niti ono što je živom pevaču neizostavno.
Kompjuterski generisana muzika zasnovana je na matematički preciznim metričkim i šematskim harmonijama, ali ume da iznenadi — čak i oduševi — u neočekivanim kontrapunktskim i harmonskim akordima, što je svojstveno klasičnoj i filmskoj muzici. I tu se priznaje njeno savršenstvo, kroz razne kombinacije postojećih pesama i kompozicija svih žanrova. Ali opet „vi“ gubi, jer su te pesme i melodije negde već poznate, pa nas zbunjuje dobar tekst ili iznenađujuća promena orkestra, tera nas da slušamo i — u konačnom — da ih prihvatimo kao nove i slušamo ponovo, što je svojstveno dobroj pesmi.
Opasno i prikriveno, rekao bih pritajeno, osim što ugrožava žive umetnike, pesnike i muzičare, posebno je štetno prihvatati i prisvajati generatorsku pesmu i hvaliti se da je „delo nekog pesnika ili kompozitora“. Ona često sadrži emotivni element u tekstu, pa mlade — na čijim ramenima treba da bude preneta tradicija — trenutno oduševljava i „produhovljuje“, ali se isto tako brzo zaboravlja, jer se već posle nekoliko minuta generiše nova. Tako, dan za danom, pred kockastim ekranom, „vi“ uzima danak: mladi postaju prezasićeni i vremenom gube emociju.
Da li nam neki programer „rukom lažnog boga“ daje novi svet i Tibet kroz „vi-dalaj lamu“, pa se sve stvara samo da bi bilo uništeno i obesmišljeno? Jer tibetanski monasi, pored svakodnevnih aktivnosti i molitve, strpljivo stvaraju mozaik danima, mesecima, pa i godinama, od najsitnijih kamenčića praveći remek-delo. Kad ga završe, dive se lepoti — pa ga unište i počnu drugi. Ali, tibetanski monasi imaju vekovima staro verovanje, produhovljeno tradicijom, dobrotom i pravilima njihovog monaštva. Šta nudi „vi“? Novu religiju sveta koja pokušava da uništi postojeće, pa i hrišćansku? Ili pritajeno zlo za ljudski rod bez duhovne vrednosti?
Pošto je već duboko procepalo moral, kulturu i umetnost, nakon što je delimično zamenilo mozak — da li se „vi“ sprema za viši nivo? Ili je, ipak, zanemarilo da ne može da generiše i zameni najbitniji ljudski kvalitet: emociju, odnosno srce i dušu — nepredvidivost, grešku, oproštaj, ljubav.
Bogata grčka mitologija prikazuje jedan primer kroz muzičke festivale stare Grčke, gde su bili kažnjavani muzičari koji bi tuđu muziku ili instrument ukrali. Nimfe, boginje muzike, darivale bi ih umesto zlatom — magarećim ušima, surlom slona ili rogovima bika. Danas je situacija slična: trenutno kod nas nema svesti da se upotrebom generatorske muzike nagrada zapravo pretvara u nepismenost i neproduhovljenost, a to nažalost primaju mladi ljudi. Njima treba pomoći, učiti ih pravim vrednostima, aktivnostima, istoriji umetnosti i kulture svog naroda — a ako hoćete, i planete Zemlje — jer sve je energija i frekvencija.
(Nastaviće se…)
(Autor je profesor muzičke kulture)
