PRIREDIO: Igor Rems
(Preuzeto iz nemačke Vikipedije)
Prema Fredegarovoj hronici, jedinom poznatom izvoru, Samo (* oko 600 - † oko 658/659) je bio trgovac iz Franačkog carstva i prvi poznati vladar jednog slovenskog carstva. Oko 623/624. osnovao je Samosko carstvo (latinski: regnum Samoni) u srednjoj Evropi, za koje se kaže da je vladalo Samom kao kralj (reks) 35 godina do njegove smrti. Dalja sudbina carstva posle Samoove smrti je nepoznata. Njegov centar je verovatno bio u južnom marheovskom (Die March, češki i slovački Morava, mađarski Morva, lat. Marus je leva pritoka Dunava u srednjoj Evropi) području, odnosno današnjoj Moravskoj, Donjoj Austriji i jugozapadnoj Slovačkoj. Međutim, njen tačan obim je kontroverzan. Samovo carstvo se smatra prvom poznatom političkom strukturom Slovena. To još nije bila „država“, već plemenska konfederacija ili viši nivo plemenske konfederacije, konfederacija nekoliko manje ili više nezavisnih „kneževina“ (ducates).
Pisani izvori o Samou i njegovom carstvu su oskudni. Jedini savremeni izvor koji izveštava o događajima je Fredegarova hronika (IV48 i IV68) iz 7. veka. Njegov drugi deo, koji opisuje istoriju Franaka između 584. i 642/643. godine, smatra se glavnim izvorom merovinške istorije ovog perioda. Problem sa ovim izvorom je što sadrži samo franačku perspektivu, događaji koji nisu imali veze sa franačkim carstvom se ne pominju i korektiv za slovensku perspektivu nije dostupan. Svi ostali izvori su izvedeni iz Fredegarove hronike i znatno su mlađi. To su Gesta Dagoberti (Gesta Dagoberti) iz prve trećine 9. veka iz opatije Sen Deni kod Pariza i pre svega Conversio Bagoariorum et Carantanorum iz Salcburga, centra bavarskog sveštenstva, napisana oko 870. godine, ali koja je u nekoliko delova izvedena iz Gesta Dagoberti.
U Fredegarovoj hronici (IV 48) naziva se homo nomen Samo, natione Francos, de pago Senonago (čovek po imenu Samo, frankonskog porekla, iz okruga „Senonago“). Međutim, ova rečenica se može drugačije prevesti i tumačiti. Danas se ponekad pretpostavlja da Senonago odgovara današnjem francuskom gradu Sensu, jugoistočno od Pariza. Međutim, prema drugim izvorima, Senonago je Soignies ili Senegau. U izvorima iz 7. veka, „nationen Francos“ se uglavnom koristilo za stanovnike Franačkog carstva. Danas su druga tumačenja prilično sporedna, iako su prilično brojna. Suprotno informacijama u Fredegarovom hroniku, Samo se smatra Slovenom, posebno na osnovu nekih podataka u Conversio Bagoariorum et Carantanorum. Nedavno se reč Samo ponekad posmatra kao staroslovenska titula: za Samo se kaže da znači ich ( ich na nemačkom znači JA)„gospodar“ ili „samovladar“, posebno zato što „samo” u slovenskim jezicima znači selbst - „samo”. Ali već postoje zastareli stavovi da je Samo skraćenica od slovenskog imena Samoslav. I konačno, ime možda potiče od hebrejskog Samuila.
Sloveni su se naselili u današnjoj južnoj Slovačkoj najkasnije oko 500. godine, a tokom 6. veka i u Moravskoj, severnoj Donjoj Austriji, severozapadnoj Češkoj, Koruškoj, Istočnom Tirolu, salcburškom Lungauu i Štajerskoj, severnoj Sloveniji i severnoj Hrvatskoj. Postojali su i izolovani Sloveni u današnjoj Ugarskoj. Područjima oko srednjeg Dunava vladali su Langobardi i Gepidi. Južno od ovoga se nalazilo Vizantijsko carstvo, na istoku i severu od svih ovih oblasti živeli su samo Sloveni, a zapadno od ovih oblasti bilo je franačko carstvo. U ovoj situaciji, nomadski Avari su došli iz Azije u sadašnju istočnu Ugarsku 567. godine. Posle su u savezu sa Langobardima potpuno porazili Gepide.
Godine 568. takođe su pozvali Langobarde da se presele u severnu Italiju, a zatim su se naselili u sadašnjoj zapadnoj Ugarskoj i tamo osnovali svoj kaganat. Ovo moćno Avarsko carstvo potčinilo je Slovene u okupiranim i pograničnim oblastima krajem 6. veka.
Lokacija Carstva Samo je kontroverzna. Razlozi za to su nedostatak pisanih izvora i neslaganje oko tačnog datiranja arheoloških nalaza (Avenarius 2002). Neki od prethodnih predloga lokalizacije biće navedeni u nastavku i izneti argumenti za i protiv.
Češko istraživanje
Češko istraživačko mišljenje, koje su posebno izrazili Michal Lutovskы i Nada Profantova, u suštini se zasniva na nivou istraživanja koji je već postignut tokom 1960-ih i 1970-ih, posebno od strane Jana Dekana. Središte carstva je dakle bilo u današnjoj Moravskoj i susednoj Donjoj Austriji kao i u zapadnoj Slovačkoj. Carstvo je obuhvatalo i oblast Lužičkih Srba pod Dervanom, svakako i (zapadnu) Češku, a možda i jugozapadnu Slovačku (područje Lužice svakako mora biti izbrisano, vidi Vogastisburg). Neki naučnici uključuju i oblasti Bavarske i Gornje Austrije koje se graniče sa Češkom. Pripadnost Karantaniji se ili potpuno ignoriše ili se smatra sumnjivom. Pripadnost Češkoj se prvenstveno opravdava činjenicom da su se Lužički Srbi u oblasti Elbe-Saale takođe pridružili Samou od 630-ih godina. Međutim, drugi istraživači pretpostavljaju da je pripadnost (zapadne) Češke Avarima malo verovatna zbog velike udaljenosti i da je bila samo privremena.
Prema većini slovačkih i čeških istraživača, za slovenski ustanak koji je doveo do stvaranja carstva se kaže da se dogodio na severozapadnom obodu Avarskog carstva, verovatno negde u oblasti Bratislave. Razlog tome je što su, prema Fredegarovoj hronici, ustanici bili deca avarskih očeva i slovenskih majki, što znači da je ovo moralo biti područje koje su Avari posećivali najmanje jednu generaciju. Ovde ima i podataka da su Avari redovno dolazili da zimuju kod Slovena. Dakle, to je morala biti slovenska oblast na rubu Avarskog carstva. Prema arheološkim izvorima, mešanje avarskih i slovenskih kulturnih elemenata dogodilo se samo na području Bratislave, posebno u današnjoj zapadnoj Bratislavi (Bratislava-Devinska Nova Ves, Bratislava-Zahorska Bistrica), tj. u oblasti Bratislava-Devin. Ovo područje je takođe jedno od područja sa najstarijim dokazanim slovenskim nalazima u srednjoj Evropi (oko 500) i nalazilo se na veoma važnom dunavskom trgovačkom putu. U starijim istraživanjima, međutim, često se pretpostavljalo da je područje ustanka Karantanija.
Slovačka istraživanja
Osim lokacije ustanka, slovačka istraživanja nude delimično drugačiju sliku. Kaže se da je centar carstva bio negde u ovoj ili drugoj južnom marhevskoj oblasti. Bar je centralna oblast svakako imala i „izdanke“ u sadašnjoj južnoj Moravskoj i istočnoj Donjoj Austriji, što se uglavnom opravdava činjenicom da su avarski nalazi iz Moravske i Donje Austrije datirani nešto kasnije. Međutim, kaže se da lokacija direktno na granici Avarskog carstva govori protiv lokacije centra (a ne ustanka!) u oblasti Bratislave (Tatiana Štefanovičova). Obično se kaže da Bohemija uopšte nije pripadala carstvu, ili možda tek od 630-ih godina nadalje. Prema drugim shvatanjima, i oblast oko grada Nitre pripadala je Carstvu Samo. Pretpostavka da je Karantanija takođe bila njen deo bila je ili zastarela ili kontroverzna, ili da je Karantanija samo privremeno bila deo carstva. Datovanje nalaza sugeriše da su se Avari vratili u jugozapadnu Slovačku oko 650. godine nove ere. Prethodno izražena pretpostavka da je centar strateški posebno dobro lociranog brda zamka Devin (danas deo Bratislave) nije mogla biti arheološki dokazana (videti pod Devin).
Karantanija istraživanja
Situacija u Karantaniji (otprilike današnja Koruška, Istočni Tirol, Štajerska i Slovenija) ostaje moguća u svim tumačenjima, pošto Conversio Bagoariorum et Carantanorum navodi da je Samo bio vladar Karantanije i da je centar carstva bio u Karantaniji. Sada se postavlja prigovor da bi, s jedne strane, ovo bila zabuna Karantanije i Karnunta, što je bilo uobičajeno u ranom srednjem veku, a sa druge strane, jedan od vladara Karantanije je poznat po imenu Valuk. Pored toga, lokalni Sloveni su bili pod vlašću Langobarda sve do 630. godine.
Druge teorije
Postojale su i druge teorije koje su tražile centar Samoove vladavine u oblasti Beča (Volfgang Fritze) ili u Istočnoj Frankoniji (Hajnrih Kunstman). U Nemačkoj je Martin Egers nedavno objavio kontroverznu tezu da bi se carstvo moglo naći u Bohemiji i oblasti Majne. Najzad, u poslednje vreme bilo je pokušaja da se Fredegarov tekst slobodnije tumači u skladu sa arheološkim nalazima. Postoje spekulacije da ustanak nije bio usmeren protiv avarske prevlasti, već protiv pokušaja Avara da napreduju na severozapad. Jedna pretpostavka je da je ustanak prvobitno počeo usred Avarskog carstva, ali da su se ustanici potom preselili u severoistočna predgrađa (Jan Štajnhibel). U starijim istraživanjima kao mogući centri pominju se Mikulčice, Olomouc, Beč i Bratislava, bilo na osnovu arheoloških nalaza ili iz drugih razloga. Ove pretpostavke se danas uglavnom odbacuju.
Deutsch ( nemačka literatura)
Hansjürgen Brachmann: Als aber die Austrasier das castrum Wogastisburc belagerten (Fredegar IV 68).Onomastica Slavogermania 19. Abhandl. Sächs. Akademie Wiss. Leipzig. Philologisch-historische Klasse 73 Hf. 2. Berlin 1988, 17–33.
Sebastian Brather: Archäologie der westlichen Slawen. Siedlung, Wirtschaft und Gesellschaft im früh- und hochmittelalterlichen Ostmitteleuropa. Ergänzungsbände zum Reallexikon der germanischen Altertumskunde 30. Berlin u. a. 2001, 122. ISBN 3-11-017061-2
Martin Eggers: Samo – „Der erste König der Slawen“. Eine kritische Forschungsübersicht. In: Bohem ia.Zeitschrift für Geschichte und Kultur der böhmischen Länder. Oldenbourg, München/Wien 42.2001, S. 62–83. ISSN 0523-8587 (Die Thesen von Eggers hier und auch in anderen Veröffentl. sind höchst umstritten und werden von der übrigen Forschung zumeist deutlich abgelehnt!)
Wolfgang H. Fritze: Untersuchungen zur frühslawischen und frühfränkischen Geschichte bis ins 7. Jahrhundert. Diss. von 1952! Europäische Hochschulschriften. Reihe 3. Geschichte und ihre Hilfswissenschaften. Bd. 581. Frankfurt am Main 1994. ISBN 3-631-46669-2
Ludwig Oelsner: Samo. In: Allgemeine Deutsche Biographie(ADB). Band 30, Duncker & Humblot, Leipzig 1890, S. 309 f.
Walter Pohl: Die Awaren. Ein Steppenvolk in Mitteleuropa 567–822 n. Chr. Reihe „Frühe Völker“. 2. aktual. Aufl., München 2002, S. 56–61. ISBN 3-406-48969-9.
Walter Pohl: Samo. In: Lexikon des Mittelalters. Bd. 7. München 1995, Sp. 1342f. ISBN 3-7608-8907-7.
Walter Pohl: Samo. In: Neue Deutsche Biographie (NDB). Band 22, Duncker & Humblot, Berlin 2005, ISBN 3-428-11203-2, S. 408 (Digitalisat).
Ralph Pöllath: Karolingerzeitliche Gräberfelder in Nordostbayern. Eine archäologisch-historische Interpretation mit der Vorlage der Ausgrabungen von K. Schwarz in Weismain und Thurnau-Alladorf.München 2002. ISBN 3-934207-01-4
Tschechisch ( češka literatura)
Michal Lutovský, Naďa Profantová: Sámova říše. Praha 1995.
Michal Lutovský: Encyklopedie slovanské archeologie v Čechách, na Moravě a ve Slezsku. Praha 2001. (Artikel „Sámo“ und „Sámova říše“ S. 291 f., „Wogastisburg“ S. 365) ISBN 80-7277-054-3.
Magdaléna Beranová: Slované. Praha 2000 (2. überarb. Aufl.) ISBN 80-7277-022-5.
Slowakisch (slovačka literatura)
Alexander Avenarius: Samova ríša a Slovensko. Súčasný stav poznania.In: Nitra v slovenských dejinách.Martin, Bratislava 2002. ISBN 80-7090-625-1
Tatiana Štefanovičová: Najstaršie dejiny Bratislavy. Bratislava 1993. ISBN 80-85331-07-1.
Tatiana Štefanovičová: Osudy starých Slovanov. Bratislava 1989.
Matúš Kučera: Stredoveké Slovensko.Cesta dejinami, Bratislava 2002. ISBN 80-8046-217-8.
Veronika Plachá, Jana Hlavicová: Devín. Slávny svedok našej minulosti.Ilustrované dejiny, Bratislava 2003. ISBN 80-8046-231-3.
(Nastaviće se)
