Kada je Zemlja naseljena praotac Rod je levom rukom zgrabio svoju dugu belu bradu i počeo zamišljeno da je pretura prstima. Ponekad bi izvukao muvu, ponekad vašku. „Pa, to je to!“, mrmljao je u sebi. „Sve je onako kako nisam želeo.
Svarog je stvorio ljude od varnica i svog daha. A Lada je stvorio vilenjake. Ne bi to uradili da su znali ono što ja znam, da će se ljudska rasa vremenom toliko umnožiti da će početi da se oglušuju jedni od drugih.” Iako je pokušavao da tiho mrmlja, neko ga je čuo. Njegov unuk Koledo, sin Vesne i Peruna. Bilo mu je zanimljivo šta deda priča pa ga je zapitao: „Oglušiti? Kakvo oružje, deda, možeš da upotrebiš da slušaju? Munjom i ognjenim mačem, kao što to radi moj otac?“ „U svakom slučaju tako ili na drugačiji načiin.” odgovorio mu je Rod.
“Postoji mnogo načina da se neko ubije, ne samo oružjem. Takođe to može da se uradi podsmehom i prezirom. Ljudi će početi da sumnjaju u ono što vide. Tada će mnoge stvari nestati iz njihovih života.“ „Kakve stvari?“ želeo je da zna Koledo. „Vilenjaci. Jednog dana će nestati.“ „Kada?“ zamucao je Koledo. „Rekao sam ti. Kada ljudi počnu da sumnjaju u njih. I tvrdiće da su izmišljeni, baš kao i druga bića.“ objasnio mu je sedokosi bog. „A gde će nestati?“ neprestano mu je dosađivao Koledo. „Pa, upravo tako“, uzdahnuo je Rod. „Moram da nađem mesto gde će se sakriti.“ „Znam za jedno“, veselo se osmehnuo Koledo. „Hajde, pokazaću ti.“ Uzeo je dedu za ruku i odveo ga do ogromnog hrasta, toliko visokog da su mu gornje grane dosezale prozore nebeske palate. Deblo hrasta je raslo iz zemlje, a korenje mu je dopiralo čak do najdubljih pećina Moreninog podzemnog carstva. „Zašto me vodiš do našeg hrasta?“ pitao se Rod.
„Znaš da je to sveti Dub, jer povezuje svet bogova sa svetom ljudi i carstvom mrtvih, kojim vlada Morena. „Znam, deda.“ Koledo se veselo nasmejao. „Ko ne bi znao? Ali njegovo lišće će biti najbolji kreveti za vilenjake. Mogu da grade kuće na granama. Nijedan smrtnik ne može da se popne ovde do krune. Ovde će biti bezbedni.“ „A šta ako neko pokuša?“ Rod je sumnjao.
Njegove sumnje su bile opravdane. Na kraju krajeva, njegovi sinovi su otišli na Zemlju među ljude kao da se ništa nije dogodilo. Tamo su pronašli prijatelje, zaljubili se u zemaljske devojke, pa čak i oženili se njima! A onda je morao da podari besmrtnost ćerkama Zemlje. S pravom se plašio da će tajne bogova pasti u ruke nedostojnih ušiju. Nije želeo da ljudi pronađu put do sunčane palate Jasun. Ali istovremeno mu je bilo žao što kvari radost svog unuka. Voleo ga je i želeo je da mu pruži zadovoljstvo. Ponovo je razmislio, ponovo provukao prste kroz svoju dugu belu bradu i iznenada uzviknuo: „Imam ga. Vilenjaci mogu da grade svoje kuće u kruni svetog hrasta. Postaviću stražara da čuva kapiju njihovih prebivališta. Da li želiš da znaš ko će to biti?“ „Želim.“
Koledo je bio uzbuđen. „Pođi sa mnom“, pozvao je sedokosi bog svog unuka. Odveo je Koleda na najvišu planinu, do najvišeg drveta, do jedne smrče. Obišao je drvo sedam puta i sedam puta izgovorio bajalicu: „Do sada si bio drvo, od sada budi silueta.“ Kada je završio sa govorom, drvo se zatreslo, zatreslo, njegovo dugo deblo se podelilo na dve visoke noge, obute u crvene čizme, dve najdeblje grane pretvorile su se u ruke, dve rupe u kojima su živele sove postale su oči, vrh smrče postao je kapa, a iglice zeleni kaput. „Ko je ovo?“, pitao se Koledo.
„Šumski čovek“, odgovorio mu je Rod. „Od sada će čuvati kapiju carstva bogova, koja je u deblu svetog hrasta. Ali ljudi ne smeju znati njegovo ime. Nikada im to ne smemo da kažemo jer ko god ga kaže, mora biti pušten unutra.“ Koledo je lizao prst, podigao ga protiv vetra i obećao: „Kunem se da ga nikome neću reći.“ Od tada, šumski div viri glavom među smrčama.
Može se prepoznati po tome što je i do dve trećine viši od ostalog drveća i uvek stoji na najvišoj tački planine. Ako bi neko mogao da ga dohvati i izgovori njegovo ime, morao bi da otvori kapiju u hrastovom deblu i pusti ga u Pravi svet, carstvo bogova. Ali Šumar se pobrinuo za to. Zamolio je Roda da mu da sposobnost da se po potrebi pretvori u nisko patuljasto drvo. To je činio kad god bi se neko pojavio u njegovoj blizini.
Ali šta se desilo sa vilenjacima? Da li su gradili kuće na gornjim granama svetog drveta? Da li su pravili krevete od lišća? Niko ne zna, samo još jedna legenda.
Šta bi trebalo da znate: Hrast (Dub) - stari Sloveni su verovali da povezuje tri sveta:
U kruni je Pravi (Prava), carstvo bogova,
deblo - Jav je svet ljudi,
a korenje, Nav, svet mrtvih. Prvim i drugim svetom vladao je Veles a podzemnim carstvom, carstvom mrtvih Morena, boginja zime.
Lesovik - šumski div koji je čuvao ulaz u Pravi svet. Prema legendi, bio je skriven u mahovini koja je prekrivala deblo svetog hrasta.
ZMIJA ZALTIS I PTICA ALKANTROS
Nekada davno, veoma, veoma davno, na samom početku vekova, kada nije bilo Zemlje, dve ptice su se borile u dubinama kosmičkog praistorijskog okeana: Zemljana Patka i Žar-ptica. Zašto su se borile? Zato! Danas skoro niko ne zna, ali bake i deke naših prabaka i pradedova često su o tome pričali uveče pored peći, pored kamina.
Zemljana Patka, koja se mogla pretvoriti u ogromnog, rogatog demona, ukrala je Alantir, Kamen koji govori, iz solarne palate, u kome je bio skriven svet. Zgrabila ga je iz ruku boginje Lade, koja ga je ispitivala na otvorenom prozoru solarne palate. Lada je poslala Žar-pticu za njom. Uspela je da sustigne Zemljanu Patku i zametnula strašan boj sve dok nije pustila kamen iz kljuna.
Tako su praprabake i prapradeke pričali svoje priče. Ali nisu mogli da se slože oko jedne stvari: da li je Alantir zaista kamen ili seme drveta. Neki su govorili jedno, drugi drugo, ali svi su bili u pravu. Alantir je bio kamen, u čijoj se unutrašnjosti krilo seme svetog hrasta. Kamen je postao Zemlja, puna dolina, planina, mora i reka. U jednom trenutku, gde mu je kamena kora pukla, počelo je da raste drvo. Iz njega je izrastao ogroman, visoki hrast, toliko veliki da su mu koreni dopirali čak do carstva mrtvih, Nava.
Njegovo deblo, zauzvrat, bilo je na Javi, koja je bila svet živih, Zemlja. A njegova kruna dopirala je čak do kula solarne palate Jasun, do carstva bogova, Prave. Svim bogovima se dopao sveti hrast, jer je povezivao mrtve sa živima i besmrtnicima. Osim jednog, zlokobnog Nija. On bi više voleo da je i Nav, carstvo mrtvih, kojim je vladao, progutao svet živih i besmrtnika. Međutim, hrast se nije mogao lako iščupati, bio je previše moćan i imao je dobrog čuvara: zmiju Zaltisa.
Predak bogova, Rod, stvorio ga je samo da bi zaštitio blaga skrivena u korenu hrasta. A tamo ih je bilo više nego dovoljno: zlato, srebro, dragocena ulja i masti, drago kamenje, nakit. Ali najdragoceniji od njih bio je ogroman crveni rubin. U njemu se krilo samo srce Alantira. Zmija Zaltis je više volela da ga stavi u usta i tako ga zaštiti. Nij je znao da ako želi da vlada nad sva tri kraljevstva, mora da dobije crveni rubin. Ali kako? Zmija Zaltis je bila moćna, velika. Kada se njegovo telo odmotalo, tri puta je obišlo obim Zemlje. Nij je shvatio da silom ne može ništa da učini. Zato se okrenuo svojoj ženi Lamiji, koja se mogla pretvoriti u zmiju, i rekao joj: „Idi kod Zaltisa. Obuci se i igraj za njega tako da sve zaboravi dok pleše. Uspavaj ga u svom naručju. Kad zaspi, zamoli ga da ti otpeva pesmu. Čim otvori usta, uzmi njegov rubin i vrati se kod mene.“ Lamija ga je poslušala.
Prikrala se Zaltisu u obliku zmije i tamo je počela da se izvija. Ali Zaltis je bio oprezan iako se ona izvijala, previjala i uvijala pred njim, on nije otvorao usta. Zato se naljutila i ugrizla ga. Zaltis je vrisnuo i rubin mu je izleteo iz usta. Lamija ga je zgrabila i brzo odpuzala. Zaltis je krenuo za njom. Stigao ju je na livadi ispred debla svetog hrasta. I bitka koja je izbila između njih bila je barem jednako strašna kao ona na početku vekova između Zemljane patke i Žar-ptice. Nij je takođe pritekao u pomoć Lamiji. Tek tada su uspeli da pobede Zaltisa. Međutim, nisu dobili rubin. Zaltis ga je progutao. Ali onda je ležao na travi, više mrtav nego živ. Junak Bogumir, sin šumske žene Mamune, video ga je. Pričalo se da mu je otac bio bog Veles.
On ga je rodio kada je sto godina spavao u Mamuninoj kolibi. „Može li se Zaltisu ikako pomoći?“ upita Bogumir majku. „O, ne, sine“, odgovori mu ona. „ Ovde pomoć ne pomaže, Zaltis će umreti do jutra. Postoji lek koji bi mu mogao pomoći, ali je na drugoj strani sveta.“ „Koji je to lek?“ želeo je da zna Bogumir.
„Živa voda, koju ptica Alkantros drži u kljunu. I veoma ju je teško pronaći. Njeno gnezdo je usred jezera. U jezeru žive divlje žene koje rastrgnu svakoga koga vide. Njihova kraljica se zove Pizmar. Lepa je, ali krvožedna. Za doručak joj je uvek potrebna čaša puna krvi. Nesrećnika koji zaluta ona ubija uveče. Otvara mu vene i pušta da mu krv teče u zlatne sudove. Ujutru traži od Alkantrosa da ga oživi vodom iz kljuna. Ali ponovo rođeni nesrećnik ne živi dugo, jer uveče ponovo umire.“ „ To jeste strašno ali želim da spasim Zaltisa“, odlučio je Bogumir. A da li je uspeo, zna samo još jedna legenda.
Šta bi trebalo da znate: Borba između dve zmije, Lamije i Zaltisa, predstavlja borbu između dobra i zla. Stoga slovenska simbolika poznaje i sliku dve skraćene zmije, što je znak isceljenja.
Autor: Zuzana Zuska Kuglerova
Preveo sa slovačkog i priredio: Igor Rems
