Autor: Vuk Mihajlović
(POSLEDICE MITOMANIJE O ILIRSTVU ALBANACA)
Velika je prekretnica, kako u nauci, tako i u međunarodnim odnosima, a pogotovu na relaciji Srbi-Albanci, što se SANU na ovakav način odvažnije angažuje, da doprinese naučnom rasvetljavanju – za Srbe, ali i za čitav svet – internacionalno iznuđenog i gorućeg problema o Albancima kao lažnim potomcima Ilira, narodu koji je živeo na Kavkazu i u Prikaspiju i tek na početku II milenijuma doveden u Evropu, najpre na Siciliju u Južnu Italiju, pa odatle prebačen na Balkan u upravo opustošenu srpsku pokrajinu Zetu. Dakle, ovde ćemo naučno utemeljeno govoriti o srpskom višemilenijumskom staništu na Balkanu (i u Evropi), uz istovremeno razobličavanje zlokobne mitomanije u Albanaca – kao, navodnih, ovdašnjih starosedelaca; i, čak, o njihovom, izmišljenom, ilirskom poreklu. A videćemo: oni su narod sa Kavkaza, gde su milenijumima obitavali sve dok ih arapski kalifat nije odveo prilikom svojeg osvajanja zemalja u Mediteranu i razmestio ih po Siciliji, Kalabriji i Apuliji (južna Italija).
Autor ovog teksta je u dva maha obilazio pomenute provincije (Siciliju, Kalabriju i Apuliju) istražujući tragove, staništa tu dovedenih kavkaskih Albanaca, pre nego što su prebačeni na Balkan 1043. godine; kako svedoči vizantijski istoričar Mihailo Ataliota ti albanski fisovi su razmešteni oko Kroje, gde tada nije bilo srpskog življa jer je napustilo te predele (sve od Epira) zbog pustošećeg rata između srpskog (zetskog) kneza Vojislava i vizantijskog cara Konstantina.
Uskoro po nastanjenju ovih fisova oko Kroje taj kraj nazvan je Arbanon. Sveti Sava beleži da je njegov otac Stevan Nemanja – ujedinitelj «od Boga postavljen da caruje svom srpskom zemljom. I pošto je obnovio propalu svoju dedovinu – pridobi od Pomorske zemlje Zetu sa gradovima, od Rabna oba Pilota, a od grčke zemlje Patkovo, Hvosno i Podrimlje,Kostrc, Drškovinu, Sitnicu, Lab, Lipljan, Glbočicu, Reke, Ušku i Pomoravlje, Zagrlatu, Levče, Belicu ... Sve ovo pridobi, to mu je pripadalo od srpske zemlje, a oduzeto mu nekada nasiljem od svoje dedovine».1 (Zanimljivo je da Sveti Sava ne spominje reč «Kosovo», iako nabraja tamošnje župe).
O svemu ovome: oslobađanju i ujedinjavanju srpskih zemalja sa naznakama ko su bili njihovi uzurpatori – (Vizantijci, te nakratko pridošli «Rabanci»-Albanci u oba Pilota), puno toga mogu da predoče – kao prenošenje tradicije ili naučni pristup – oni čije geneološko stablo zaseže svojim korenima u ovde spomenute srpske zemlje, pogotovo oni čija je dedovina Stara Srbija, ili Metohija (kod Svetog Save naznačena kao «Hvosno»), a među takvima je i autor ovog referata.
Zar Albancima ne bi bilo u nacionalnom interesu da se ustanovi njihova prava etnička identifikacija; jer dobili bismo opis znamenitog naroda na Kavkazu sa milenijumskom civilizacijom i tradicijom, umesto da se prkosno predstavljaju kao potomci Ilira, svesni da je po sredi laž i najgori vid moralnog propadanja – samoobmana? Zar ne bi bogatiji bili njihovi udžbenici istorije uz spominjanje da je u njihovoj predomovini na Kavkazu boravio Aleksandar Veliki u II veku pre nove ere pri osvajanju Persije, čiji je vazal bila kavkaska Albanija, najpitomija i najkultivisanija država u Predkaspiju? A ta država je zbog svoje klime, originalnog irigacionog sistema i obilja plodoreda primamila sve okolne narode da kod nje «zimuju», to jest uzurpiraju njeno tlo, kao što Šiptari već tri veka čine u Staroj Srbiji(«Kosmetu»).
S tim u vezi, beležimo dragocen naučni doprinos koji daju ruski naučnici na čelu sa akademikom Svetlanom Pletnjovom (čije je delo «Hazari» nedavno objavljeno u nas). Pletnjova (sa saradnicima) saopštava rezultate istraživanja kroz izvore (iz antičkog iranosrednjevekovnog razdoblja) hazarske, jermenske, persijske, vizantijske, arapske i turske provenijencije.
Uvereni smo da ta saznanja mogu ne samo osvestiti neupućeni svet, već preporoditi Albance– i one umne i one traumatizovane; oni ne bi više svoje mitomanske predrasude i lažne etničko-zulumćarske predstave u mozgu pretvarali u tenzije i pretnje susedima; niti u nekontrolisane emocije koje prouzrokuju rušilačke nastupe ravne verskom (a i ideološkom) fanatičnom razaračkom ludilu.
PRVO POGLAVLJE
Albanci nisu Iliri, već narod sa Kavkaza
Dakle, – prvo: kad su nas, zatočene partizane, iz kazamata «Učerdone» u Palermu (Sicilija) prebacivali, na godišnjicu napada Hitlerove Nemačke na SSSR, 22. juna 1942. godine, na vulkansko ostrvo Ustika, usred Tirenskog mora, pored brojnih iznenađenja po iskrcavanju naostrvo, najupečatljivije je bilo ono kad nam je prišao i ponudio usluge jedan od ranijih logoraša, koji se predstavio kao Pijetro Marku, Albanac iz Elbasana, profesor književnosti.
Posle nekoliko dana u logorskom međunarodnom komitetu (u kojem sam bio kooptiran), Marku mi je saopštio istorijsku istinu, to jest razvejao zabludu o poreklu Albanaca. Kazao je: «Mi, Albanci, nismo nikakvi potomci Ilira, niti su naši prvi preci bili na Balkanu. Mi smo sa Kavkaza. Tamo smo imali svoju državu, dok nas Arapi nisu prebacili na Siciliju i u južnu Italiju. Eto, u ovim krajevima – oko Mesine i Ređo Kalabrije – i dan danas ima mojih rođaka,ostataka tih Albanaca sa Kavkaza.»
Uzaludna su bila nastojanja da se dosegnu bilo kakva naučno dokazana saznanja kojima bi se potvrdila kazivanja profesora Pijetra Marka. Čak, ni istraživanja na Bliskom i Srednjem istoku, gde sam službovao šezdesetih godina, nisu dala nikakve opipljive rezultate, izuzev jedne stare arapske mape na kojoj se vidi zemlja (država) Albanija na jugoističnoj podgorini Kavkaza,i sa širokim osloncem na Kaspijsko more.
Onda je došla zbunjujuća informacija ambasadora Arsa Milatovića, koji je izvestio da je dočekao na aerodromu u Tirani predsednika Albanije Enver Hodžu, koji je, sa stepenica aviona,u obraćanju uobičajenoj masi sveta, kazao: «Prenosim vam pozdrav velikog Staljina. On mi je rekao: Vi, Albanci, niste Iliri, kako vam Nemci podmeću, vi potičete od starih Pelazga».
Potražio sam na Ptolomejevoj mapi (II vek) i video da su Pelazgi bili narod u Tesaliji na središtu južnog Balkana, bez dodira sa tu okolnim morima: Jadranskim, Egejskim i Crnim. Nije bilo odgovora za enigmu o Albancima na Kavkazu.Moje iskustvo iz življenja sa Albancima u Metohiji, između dva svetska rata, nije ničim ni podsticalo interesovanje za traganje za ilirskim ili kavkaskim poreklom tih došljaka u najbogatiju drevnu srpsku župu; jer, tada se još nije bio razbuktao plamen osvajačkih težnji prema srpskim zemljama sa strane uljeza s onu stranu Prokletija.
Zavojevački fanatizam kod doseljenih Albanaca, prožet agresivnom i mitomanskom ideologijom o njihovom navodnom ilirskom poreklu, te time istorijskom pravu na srpske zemlje,buknuo je negde krajem 1971. godine, kada je Tito smislio da pomoću takozvanih ustavnih amandmana, pogodnih Hrvatima i Albancima, rasparča Srbiju, znajući dobro da se time razbija Jugoslavija.
U takvom sklopu događanja, sa vidnim utemeljenjem dekonstrukcije na Balkanu, dolazi do rigidnog iskazivanja učinka šiptarske mitomanske ideologije o ilirstvu, sa ciljanim metodima za širenje na prostoru srpskih zemalja. Ilustraciju toga zaokreta videli smo preko televizijskih ekrana kada je preneta atmosfera sa jednog časa istorije u gimnaziji u Bujanovcu. Na itanje nastavnika: «Ko smo mi?», nastao je zanesenjački ponavljani urlik: «Na jemi Iljir!» (Mi smo Iliri).
Odlučio sam se tada da pođem maršrutom na koju mi je ukazao profesor Pjetro Marko - put Apulije, Kalabrije i Sicilije i da pokušam da pronađem ostatke nekad tu dovedenih Albanaca sa Kavkaza. I uistinu, bilo ih je oko Ređo Kalabrije i između Mesine i Palerma. Za beleške o tome istraživanju nije bilo mesta u medijima pod Titovom kontrolom.Naprotiv, došlo je do najbednijeg podilaženja kreatorima albanske mitomanije iz Tirane, koja je propagirala ilirsko poreklo Albanaca; i njihovo, navodno, potlačivanje od Srba.
(Nastaviće se)
