Osvrt na književno veče Nevena Milakovića u Pančevu: Poezija kao most između gradova, ljudi i duša

PIŠE: prof. Jugoslav Rađenović

Poezija je, kažu, dah duše koji pronalazi svoj oblik u reči. A kada se te reči susretnu, kada se dve pesničke duše prepoznaju u tišini između stihova – tada nastaje trenutak koji se ne zaboravlja. Upravo takva noć dogodila se u Gradskoj biblioteci u Pančevu, gde su se, pod istim poetskim nebom, sreli pesnici Neven Milaković iz Crne Gore i Nada Malek, pančevačka pesnikinja i nežni glas banatske ravnice.

U sali ispunjenoj ljubiteljima poezije, reč se pretvarala u dah, a stih u svetlost. Svaka izgovorena misao, svaki pogled pesnika prema publici bio je deo nevidljivog dijaloga između duše i beskraja.

Neven Milaković, nadaleko poznati srpski književnik, naročito prepoznatljiv kao autor  sada već kultne „Vile sa Košara“, koja je postala simbol časti i odanosti, ovoga puta pokazao je svoju manje afirmisanu stvaralačku dimenziju, jedno novo pesničko "lice" – tiho, lirsko, ispunjeno toplinom i nežnošću. Njegove ljubavne pesme nisu bile ispovesti, već molitve – posvete veri da ljubav, baš kao i poezija, može izlečiti rane sveta.

Nasuprot njegovoj muževnoj tišini, Nada Malek unela je u veče miris vojvođanskih prostranstava, toplinu doma i žensku intuiciju koja poeziji daje boju. Njeni stihovi govorili su o snazi nežnosti, o borbi koja se vodi tiho, i o lepoti svakodnevnog trenutka. U njima su živeli i tuga i nada, i setna čežnja i blagi osmeh pomirenja.

Publika je disala zajedno sa pesnicima – svaka pesma bila je novi talas emocija, svaka reč ogledalo u kojem su se prepoznali i Pančevo i Podgorica, koja je rodni grad Milakovića, iako zadnje dve i po decenije živi i stvara u Baru.

Vrhunac večeri nastupio je kada je Nada Malek, na oduševljenje prisutnih, izgovorila svoju podužu pesmu „Most prijateljstva“, posvećenu boravku u Podgorici. U njenim stihovima most nije bio samo građevina – bio je simbol razumevanja, znak da poezija može povezati gradove, ljude i srca. Publika je odgovorila gromoglasnim aplauzom, ali ono što je ostalo posle aplauza bio je osećaj da su reči ponovo postale svete.

Na samom kraju ove dirljive književne večeri, pesnikinja Nada Malek poželela je da pročita pesmu Nevena Milakovića koja ju je, kako je iskreno priznala, „dirnula u srce i dušu“ – pesmu „Varenika“. Dok ju je čitala, u sali je vladala gotovo svečana tišina; mnogi su, poput nje, bili ganut snagom emocije i iskrenošću stihova. Nada je otkrila da ju je ta pesma rasplakala dok se pripremala za ovo veče, a publika ju je dočekala i ispratila dugotrajnim aplauzom. Tako je, uz iskrenu emociju i poštovanje, završena ova poetska noć.

Te večeri u Pančevu, poezija je ponovo pronašla svoj smisao. U vremenu kada brzina briše tišinu, a površnost potiskuje dubinu, ovaj susret bio je podsetnik da umetnost još uvek može biti most – između ljudi, gradova, pa i svetova.

Jer, kako reče Branislav Backović, moj nekadašnji televizijski kolega, pisac proze i zaljubljenik u poeziju:
„Poezija nije samo čuđenje pred prirodom – već voljenje.“