HIC RHODUS, HIC SALTA: Staroslovenski mitovi i legende (8) - Oslobađanje Dažboga
Dečji smeh i kikot odjekivao je u sunčanoj palati Jasun. Nakon rođenja sina, Lada i Svarog su odlučili da se ponovo presele i tamo žive. Na kraju krajeva, gde bi drugde mogao da živi mali Dažbog, bog svetlosti? Stari Rod je bio srećan zbog toga, posebno kada je i njegov drugi unuk, Koledo, posetio Dažboga.
Dečaci su voleli da se igraju zajedno. Trčali su po zlatnim baštama, brali zlatne jabuke, a ponekad su se i upuštali u nestašluke - kao kada su iščupali najduže pero iz repa Žar-ptice. Njih dvojica se nisu plašili ničega! Čak ni Kaščeja, koji se od crne patke mogao pretvoriti u strašnog demona. Često su mu brijali dugačak nos kada bi ga videli kako leti nebom.
Kaščej bi čak dolazio kod njih, ponos je ponos, svako ga ima, čovek, bog, ali i demon. Rod mu je jednom zapretio, zapretio da dečake ni krivim okom ne pogleda, inače će ga zauvek zgromiti. A ako bi ga pretvorio u patku, zašto da ne! U pile, crnog zmaja! Zahvaljujući tome, dečaci su mogli neometano da rastu, dok nisu izrasli u lepe mladiće.
Međutim, Rod se radovao i još jednom unuku. Pored Lade, Zornjača je i zatrudnela, tokom jednog od onih lepih slatkih trenutaka kada se sunce na nebu susreće sa mesecom a bog noćnog sna Dij je mogao da je drži u svom naručju.
Posle nekog vremena, rodila joj se prelepa devojčica sa srebrnom kosom i očima koje su blistale poput zvezde u koju se njena majka pretvarala. Pošto Zornjača nije mogla da se brine o njoj, dala ju je Diju na čuvanje. On je ćerku odveo u svoju podzemnu palatu. Tamo joj je dao ime Čors. Zornjača je takođe dala njenoj kćerki ime - nazvala je Luna. Zahvaljujući tome, devojčica je dobila dva imena. Dij je čuvao svoju ćerku kao zenicu oka svog. Dao je da joj izgradi bašte sa jabukama, fontanama i česmama lepim kao one u Jasunu. Samo što nisu bile zlatne, već srebrne.
Luna uopšte ne bi mogla da izađe odatle da njena majka Zornjača nije žudela da zagrli svoje dete. Stoga je Dij dozvolio Luni da jednom godišnje izađe na površinu zemlje do izvora gde je pre nekog vremena srela Zornjaču i da pozdravi majku. Tamo ju je jednom video bog sunčeve svetlosti, Dažbog. To se dogodilo godinama kasnije, kada je on već postao prelepi zlatnokosi mladić, a Luna prelepa srebrokosa devojka.
Toliko mu se dopala da je odmah želeo da je oženi. Luna je pocrvenela i odmahnula glavom: „Moraš da pitaš mog oca, Dija”.Dažbog je došao Dij je počeo da postavlja pitanja. Kada je saznao za njegove namere, veoma se naljutio: „Dakle, želiš da mi oduzmeš jedino zadovoljstvo? Drzak si, mladiću, drzak! Toliko drzak, da posežeš za nečim što ne možeš da imaš. A ja mrzim drskost. I kažnjavam je surovo! Sluge moje, uhvatite ovog drskog mladića i vežite ga za stenu.“
Luna je uzalud molila da lepog zlatnokosog mladića ne vezuju. Dij se nije dao omekšati. U suzama je istrčala iz podzemne palate, do izvora gde se sastajala sa svojom majkom i tamo neutešno plakala. Tako ju je Svarog tu i pronašao. Plašio se za sina, jer nije mogao da ga pronađe. Dugo ga je tražio i već je bio veoma zabrinut.
Dažboga nigde nije bilo. Kada je video uplakanu devojku, zaustavio se pored nje. Pitao je šta je muči. „Najlepši od bogova je okovan za stenu u podzemlju“, žali mu se Luna. „A ja ne mogu da mu pomognem.”
Tako je Svarog saznao šta se dogodilo sa njegovim sinom. Zamolio je svoju braću – Peruna i Velesa – da mu pomognu da oslobodi Dažboga. Uzeli su čudotvorno oružje, čekić, koplje i štit – i tako naoružani sišli pod zemlju. Ali ni Dij nije oklevao. Pozvao je u pomoć Nija, crnu zmiju, i Podagu, boga morskih oluja. Morenini demon Kaščej i snežni zmaj Koršun takođe su se pridružili bici. Pucalo je pod zemljom, grmelo i tutnjalo dok se brda nisu podigla!
Kaščejev vatreni dah pretvorio se u lavu, a Koršunov u glečere. Niko ne zna koliko je bitka trajala. Možda godinu dana, možda hiljadu, možda deset hiljada. U žaru bitke, niko nije obraćao pažnju na vrema.Na kraju, bogovi sunca su pobedili. Svarog je hteo da odvede svog sina u solarnu palatu. Ali on je odbio i rekao: „Neću da idem odavde bez Lune. Neću je ostaviti u podzemlju punom tame!“
Svi su bili zaprepašćeni. Činilo se da će bitka ponovo izbiti. Ali baš tada, najsjajnija od zvezda, Zornjača, zasvetlela je na nebu. Njen glas je došao odozgo: „Šta radiš, mužu moj? Neka Luna sledi glas svog srca, kao što si nekada sledio svoje. Ako to ne učiniš, nikada više neću doći na naš izvor.“ Tek tada se Dij urazumio. Dozvolio je Luni da ode sa Dažbogom.Čak je došao i na njihovo venčanje u solarnu palatu Jasun. Odmah nakon toga, požurio je kod svoje voljene Zornjače na izvor. Pre toga, zamolio je Lunu da dođe i vidi ga barem ponekad.
Ona mu je obećala i od tada, svake noći se penjala na nebo, kod svoje majke Zornjače da tamo sija u očev mrak.
Šta treba da znate: Formiranje lave i vulkana - prema slovenskim mitovima, nastali su od daha demona Kaščeja. Formiranje glečera - prema slovenskim mitovima, nastali su od daha snežnog zmaja Koršuna.
Autor: Zuzana Kuglerova
Sa slovačkog preveo i priredio: Igor Rems
