HIC RHODUS, HIC SALTA: Staroslovenski mitovi i legende (9) - Šlem Boga Velesa

Nekada davno, na početku vremena, Rod je odlučio da preda vladavinu onom od svojih sinova koji bude najmoćniji. Dij, Nij i Podaga, bogovi mračne noći, borili su se sa bogovima svetlosti, Svarogom, Velesom i Perunom. Svarog je pobedio. Veles se ljutio što nije bio najjači. Otišao je kod svoje dojilje Zemun. Rod ju je stvorio od Mlečnog puta i dao joj oblik krave. „Vodi me sa sobom dok ne budem najmoćniji”, zamolio je Veles. Ona je pristala i negovala ga dok nije postao jači od Svaroga.

Onda mu je rekla: „Nikome ne govori o svojoj snazi. Dala sam ti je da bi mogao da pomažeš ljudima. Idi među njih i brini se o njima. Budi uz ljude koji obrađuju polja i uz žene kada kose travu.“

Veles joj je obećao, ali mu nešto nije bilo jasno: „Kako da sakrijem svoju moć od ljudi? Moj brat Svarog im je dao iskru svog uma, pametni su, shvatiće da sam ja najmoćniji od bogova.“ Nebeska krava Zemun je na trenutak razmišljala. Misli su joj u glavi tako brzo jurile da su joj se rogovi iskrivili. Malo ju je i zabolelo, pa ih je oblizala jezikom - imala je dugačke rogove.

A onda je pomislila: „Znaš šta, Velese? Daću ti svoje rogove. Napravi od njih šlem. Sakrij u njemu svoju moć. Kad si među ljudima, skini ga sa glave i pričvrsti ga za pojas. Ne zaboravi, šlem moraš uvek imati sa sobom, jer bi bez njega bio slab kao starac. I pokaži ljudima druge osobine. Igraj sa njima, zabavi se, pevaj, grli devojke, pij sa muškarcima, preskači lomače kao oni.“ Mladom bogu se dopao savet mudre boginje Zemun.

Otišao je kod svog brata Svaroga, nebeskog kovača, i zamolio ga da mu od njenih rogova iskuje šlem. Čim je bio gotov, pričvrstio ga je za svoj pojas. Svarog se iznenadio: „Zašto si hteo šlem ako ga nisi stavio na glavu?“ „Pogledaj mi kosu“, rekao je Veles, „treba da nađem devojku da mi je ošiša.“ Zaista je imao bujnu kosu kakvu nijedan od bogova nije imao, gustu i kovrdžavu. Svarog je prihvatio njegovo objašnjenje, a Veles je otišao među ljude. Lutao je od jednog sela do drugog, pomažući ljudima na poljima i devojkama na livadama. Pevao je sa njima i pio, kako mu je Zemun savetovala. Međutim, nikada nije stavio šlem na glavu. Tokom lutanja, kosa mu je toliko porasla da je dosezala do zemlje. Tada je Veles odlučio da je vreme da pronađe devojku da ga ošiša. Uspeo je tek kada je stigao u sto sedamdeset sedmu dolinu. Tamo je pronašao malu kolibu koja je pripadala šumarki Mamuni, nestašnoj maloj veštici koja je volela da pravi nestašluke. A pošto je bila puna svakakvih ludorija, Velesu se odmah dopala.

Zapitao je: „Hoćeš li ugostiti umornog hodočasnika koji ima dug put iza sebe?“ Mamuna ga je pogledala, odmah znajući ko je pred njom iako se pretvarao da je običan smrtnik. Mladom bogu se dopala. „One što nisam ugostila, ugostiću“, slegnula je ramenima. „Hajde. Pripremiću ti malo toplog mleka, kada ga popiješ, umor će odmah nestati.“

Možda bi Veles odbio piće da je posumnjao da je Mamuna u njega pomešala magične biljke. Čim ga je popio, utonuo je u san koji je trajao sto godina. Mamuna ga je položila u svoj krevet i skinula mu kacigu sa pojasa. Nije znala da se u njoj krije sva Velesova moć. Mladi bog je spavao i spavao, danima, nedeljama, mesecima, godinama, a Mamuna je svake večeri odlazila da ga pogleda. Bila je zapanjena kada je videla da se Veles pred njenim očima pretvara u oronulog starca. Uveo bi od starosti da Rod nije primetio da mu jedan od sinova nedostaje. Zamolio je ostalu decu da ga potraže. Tako su Perun, Dij, Nij i Podaga, i Svarog krenuli na put. Ali nisu pronašli Velesa. On bi se potpuno istrošio od starosti i pretvorio u prah da se Zemun, nebeska krava, nije pojavila na vratima kolibe. „Budalo“, rekla je Mamuni.

„Ako ne želiš da izgubiš svog izabranika, stavi mu na glavu kacigu koju si mu skinula sa pojasa kada si ga stavila u krevet.“ Mamuna je htela to da uradi, ali nije mogla. Jer iako je bio star, njegova bela kosa-griva je još uvek bila bujna. Zato je uzela makaze i ošišala mu kosu. Tek tada je uspela da mu stavi kacigu. On je odmah postao mlađi, jači, otvorio je oči, seo u krevet, protegnuo mišiće i uzviknuo: „Oh, kako sam dobro spavao.“ I pošto mu se Mamuna jako dopala, odlučio je da ostane sa njom. Postojala je mala začkoljica, jer ga je njegova žena Živa čekala u nebeskoj palati Jasun. Ali Mamuna mu je izbrisala pamćenje magičnim biljem. I da li je Veles ikada više pomenuo Živu? Niko ne zna, to je samo još jedna glasina.

Šta treba da znate: Zemun - boginja koju je stvorio praotac bogova Rod iz Mlečnog puta. Postala je dojilja Velesa, Sloveni su je poznavali u dva oblika - u ljudskom obliku, kada je prikazivana sa kravljim rogovima na glavi, i u životinjskom obliku, poput krave. Njena paralela je egipatska boginja Hator. Stari Sloveni su uvek prikazivali boga Velesa sa kravljim rogovima na glavi, ponekad sa šlemom, ponekad bez njega. Bio je bog žetve i stoke, ali i zaštitnik pijanaca. Mamuna - šumska vila, veštica koja je volela da pravi sitne nestašluke, pakosti i ludorije drugima. Međutim, imala je dobro srce i kada bi nešto preterala, uvek je pokušavala da to popravi.

Gvozdeni plug i gvozdeni konj
Boginja Živa je uzalud čekala u nebeskoj palati svog muža Velesa. Nije dolazio. Nije se vraćao sa svojih lutanja. Sedela je pored prozora i odatle gledala Zemlju. Pitala se šta je zadržalo njenog muža. Nije znala da ga je šumska vila Mamuna opila magičnim biljem. Tužna i žalosna počela je da lije suze. Izlile su se kroz prozor i preplavile svet. Bila je to prava poplava. Veles je u tom trenutku ležao u Mamuninom naručju, glava mu je počivala na njenim kolenima, a njegova rastuća kosa je šuštala. S vremena na vreme spustio bi ruku na svom boku da se uveri da magični šlem visi sa njegovog pojasa, jer u njemu je bila skrivena sva njegova moć. Zadovoljno je zatvorio oči kada se odjednom začulo kucanje. Kuc, kuc.

„Samo spavaj!“ cvrkutala je Mamuna mladom bogu. „Ne dozvoli da te išta uznemiri.“ Ali kucanje nije prestajalo, naprotiv, pretvorilo se u prasak. Veles je ustao i krenuo da otvori vrata. Na vratima je stajala nebeska krava Zemun. Prekorno mu je rekla: „Da li si zaboravio šta sam htela od tebe kada sam ti dala svoje rogove? Da ideš među ljude i pomogneš im. Gledaj kako napolju lije. Kiša je potpuno natopila zemlju. Teško će da je kopaju, tako je mokra i lepljiva.“

Zemun nije rekla Velesu da je poplava od suza njegove žene Žive. Nije želela da se Veles vrati u Jasun. Ali nije želela ni da ostane sa Mamunom. Na kraju krajeva, njegovo mesto je bilo negde drugde, sa ljudima. „U pravu si, dojiljo moja”, uzviknu Veles. „Kako sam mogao da zaboravim? I to ću sada da nadoknadim. Prošlo je mnogo vremena otkako sam pevao, igrao sa devojkama i valjao hrastove sa momcima.“ Odmah je krenuo ka najbližem selu. Ali niko tamo nije ni pomislio da peva ili igra. Dok je Veles spavao u Mamuninom naručju, ceo narodni rod je nestao. Deca su gladovala, a žene su se žalile. Muškarci su čak bili toliko ljuti na mladog boga da su počeli da bacaju kamenje na njega.

Ožalošćen, Veles se vrati Mamuni i prekori je da je sve to zbog nje. Šumskoj vili je bilo žao. Bilo joj je žao što su se ljudi tako loše poneli prema njenom izabraniku. Ali znala je da je sama kriva i odlučila je da ispravi svoju grešku. „Izmisli nešto što će pomoći ljudima“, savetovala je mladog boga. „Šta?“, odgovorio joj je. „Gvozdeni plug i gvozdenog konja, kojim će orati zemlju. Tako neće morati da savijaju leđa nad motikom kada budu kopali. Veles ju je poslušao. Otišao je do najbliže kovačnice.

Setio se nečega iz zanata svog brata Svaroga, nebeskog kovača. Prvo je iskovao gvozdeni plug, zatim konja, i tako je krenuo ka najbližem selu da ore polja za seljane. Muškarci i žene, mladi i stari, jaki i slabi, svi su sa čuđenjem posmatrali šta mladi bog radi. „Od sada ćete raditi kao ja“, rekao im je. „Više ne morate da kopate zemlju motikom, nego vam dajem ovog konja i ovaj plug. Naučite da orete zemlju njima.“ Svi su videli da je ono što ih podučava dobro. Pozvali su ga u selo, u najveću kuću, gde su se okupile starešine, posadili su ga za sto, pili vino s njim, pevali i igrali. Pustili su ga tek pred jutro. Hteli su da ga zadrže još duže: „Još uvek lije, kao da lije sa neba. Ostani među nama“, preklinjao ga je prvi od starešina. Ali Veles je požurio za Mamunom. Čim je izašao iz kuće, prva kap je pala na njega. Živa je pustila najveću od svojih suza sa prozora nebeske palate.

Mislila je da će to savladati njenog muža i naterati ga da je se seti. Već je shvatila da ga je neko na zemlji prokleo. Zato se nije vraćao. Ali Veles je samo obrisao kap sa lica i nastavio dalje. Pa je poslala drugu kap, pa treću , ali ni one nisu vratili mladom bogu sećanje. Zato je rekla svom malom sinu: „Plači, dečače moj, i ti, zajedno sa mnom. Tvoj otac nas je potpuno zaboravio.“ Dete je počelo da plače i njegove suze su padale sa prozora baš kao što su padale i njegove majke. I upravo je sinovljeva suza vratila Velesu sećanje. Setio se svega.

Mamuna, koja ga je čekala na vratima svoje kolibe, bila je veoma iznenađena zašto je počeo da se oprašta od nje. „Ne mogu da ostanem sa tobom“, rekao joj je. „Dobro znaš da me žena i sin čekaju kod kuće.“ Nikada se nije vratio šumskoj vili. Ali je nastavio da ide među ljude, tačno onako kako je njegova dojilja Zemun želela. Pored gvozdenog pluga i gvozdenog konja, dobili su od njega i mnoge druge poklone. Kakve? Niko ne zna, to je istorija.

Šta bi trebalo da znate: “Hrastovi koji se kotrljaju” - izraz za prijateljske borbe između mladića. Starešina - osoba koja je imala najvažniju reč u staroslovenskom selu, svi su sledili njegove odluke i savete.

Gvozdeni plug i gvozdeni konj - su Velesovi darovi ljudima kako bi im olakšali obradu polja. Reference na njih mogu se naći i u slovačkim narodnim pričama (gvozdeni, srebrni i zlatni konj). Dao im je i druga znanja, kao što je čitanje zvezda (astrološki kalendar), kada sejati, ali i kako gajiti hmelj i kuvati pivo. Jedino što su mu ostali bogovi zabranili bilo je da ljudima otkrije tajnu surime. Surima - piće bogova, božanski nektar, medovina.

Autor: Zuzana Kuglerova

Priredio i preveo: Igor Rems