PRIREDIO: Igor Rems
Na Vidovdan, dan dubokog pamćenja i viševekovne sudbine, treba se podsetiti na jedan od najzagonetnijih i najdubljih dokumenata u istoriji čovečanstva – testament Aleksandra Velikog, odnosno Lesandra, kako je upisano na drevnoj kamenoj ploči, sakrivenoj od očiju javnosti u crkvi Svetog Jeronima u Pragu
Ova ploča, nedostupna javnosti i zvanično „nepostojeća“ za akademsku istoriografiju, nosi reči poslednjeg univerzalnog vladara, čoveka koji je mačem i umom ujedinio Istok i Zapad, i koji je svoje duhovno carstvo zaveštao upravo – Srbima.
Šta piše u tom testamentu?
Istraživač Milenko Nikolić, nakon godina predanog rada, došao je do starih knjiga koje otkrivaju sadržaj te ploče. U delu „Testament Aleksandra Velikog“, on navodi reči koje započinju ovako:
„Mi, Aleksandar, kralj Filipa u Makedoniji, osnivač carstva u Grčkoj, sin velikog Jovana...
Poštovanoj srpskoj istoriji jezika...“
U tim redovima, Srbima se ukazuje posebna čast — kao čuvarima vrednosti, kao nosiocima vrline, kao naslednicima kulture slobode i bratstva.
Ko je bio Lesandar?
Čovek koji je više voleo poznanje Vaseljene nego vojničko osvajanje sveta.
Onaj koji je na smaragdnoj ploči kod Ninive urezao „Zakone ljudske“.
Tvorac tolerancije, prvi koji je uvažavao običaje i verovanja poraženih.
Onaj koji je poslednje bogatstvo podelio prijateljima – a sa sobom poneo samo „Nadu“.
Onaj, kako kažu, koji je tražio da sa odra vise njegove ruke, da svi vide da tamo gde ide ne nosi ništa.
Nasleđe srpstvu
Ovaj testament nije samo hronološki trag, već poruka za vekove:
da vrlina, znanje, čojstvo i slobodarstvo ostanu upisani u biće naroda.
Da potomci ne zaborave da je neko jednom davno, u času smrti, zaveštao nešto što nadživljuje carstva – dostojanstvo duha.
Danas, na Vidovdan, sećamo se ne samo Kosova, već i onoga što je utisnuto u samu sudbinu — da nije veličina u sili, već u duhovnom pozivu čoveka da bude bolji.
Istorija se ne meri samo onim što je zvanično – već i onim što živi u pamćenju naroda.
A ovaj testament, ma kako skriven, govori jasnije nego mnoge knjige.
Testamenat’ od cara Aleksandara — zapisan’ u kamen, na Vidovdan:
Ja, Aleksandar, sin’ Filipov, car velik, gospodar nad narodi i zemlji ot Istok do Zapad, ot planin’ do golemu vodu, što sam mač nosil’ i pravdu delil’ — evo, u poslednji dan, pišem reč što će u kamen stojit’, dokle se vreme ne sasuši.
Zapisujem u kamen, s mojom rukom, ne da se čita — nego da se pamti.
Ne radi slavu, nego radi istinu.
Jer istina je ovo:
Ime srbsko bilo je znano.
Ne od juče, ni od prekjuče — nego od starine, kad se svet tek kretao pod nebesom.
Ja sam ga slušal’ među narodi što ne klonu, među oni što su korak imali ko planina.
To ime nije bilo ni podaničko, ni robovsko — nego čojsko, pravo i časno.
Zato, vama, Srbljem i Mesagetima, ostavljam ovaj testamenat, ne da ga nosite, nego da ga živite.
Ne davam vam carstvo, dav vam zavet.
Čuvajte reč. Čuvajte obraz.
Ne tuđite se sami sebe, jer kad se čovek odreče koren, onda više ne raste.
Neka se zna, za oni što će dojdu:
Aleksandar, car nad carevi, upisa svoj poslednji zavet u kamen, a u tome kamenu reče — Srblji da čuvaju Istok i Zapad, jer u njima je mera.
Ko će da sluša — neka sluša.
Ko neće — neka prođe.
Al’ kamen će ostati. A reč u kamenu ne laže.
(Preuzeto sa sajta "Istinita istorija")
