PIŠE: Milena Zoranović
Postoje Ljudi koji se pamte. Postoje događaji koji se pamte po tim Ljudima. Postoje vremena koja obeleže ti Ljudi. Ne daju se zaboravu. Ne prekrivaju se i sakrivaju tragovi postojanja takvih Ljudi. Sve zavisi od nas. A ovih, ali i svih prethodnih dana žive sećanja na Mirsada Mirzu Kurgaša. Baranina, ne po rođenju već po stvaranju i davanju gradu u kome je živeo. Ta sećanja su lekovita. Jer pamtiti Mirzine marševe protiv bušenja jadranskog podmorja ali i onaj ,,Marš protiv mafije Podgorica-Cetinje“ daju snagu da se izdrži.
Nije lako, ali je je ljudski - pamtiti Mirzinu osudu bespravno oduzete vakufske imovine u Baru, solidarnost sa pravoslavnim sugrađanima kojima je vlast pokušala oduzeti crkvenu imovinu i praktično zabraniti veru, ali i Njegovu posvećenu i bespoštednu borbu za vojnu neutralnost Crne Gore.
A Bar, sigurna sam, pamti Mirzin glas razuma. Njegovo kućno vaspitanje da uvek stane uz obespravljene, uz one kojima je pomoć potrebna. Mirza je i ulicu prelazio tempom onoga koji zaostaje da mu bude podrška u slučaju da zakasni i uključi se crveno svetlo na semaforu.
Odgovoran prema sebi i svojoj zajednici, Mirza je stojički podnosio hapšenja, nerazumevanja, samoću i onda kada je bio okružen masom. Praštao je onima koji mere merom svojih života pa nisu shvatali njegovu hrabrost, poštenje, iskrenost, doslednost,...
Oni koji u svemu traže skriveni motiv, a takvi su se vrlo često nalazili u Mirzinom okruženju, tražili su tajnu njegove odlučnosti i borbenosti ne znajući da se ona krije u Njegovoj čovečnosti. Borac i revolucionar, nošen idejama zajedništva i pravičnosti, koračao je prvi a ostali za njim. Za Mirzu junaštvo i čojstvo nisu imali cenu.
Da li je vredelo? Da li je trag Mirzinog prisustva u životu Bara, dovoljno dubok za današnje bezlične, amorfne kreatore svakodnevnog života grada? Da li ih je stid jer princip vladanja je isti, a sve ostalo su nijanse? Mirzina ljubav, posvećenost, kristalno jasan stav borbe za pravo i pravdu vode boljitku zajednice.
Ovih se dana kalkuliše o nazivu te nove zgrade, vaspitne jedinice VRTIĆA, za koju se i Mirza borio srcem i znanjem. Raduje me da sam u grupi onih koji veruju da bi Mirzino ime na ulazu u zgradu te vaspitno obrazovne jedinice, bilo lekovito i podsticajno da nam deca odrastaju znajući da kritičko razmišljanje i delovanje vodi boljitku zajednice. Mirzini primeri, ličnog odricanja u korist javnog dobra pomagaće u radostima zajedničkih uspeha našeg grada.
Za sve ostalo potreban je protok vremena od dvadeset godina. Do tada ... Nisam sigurna da će ko imati da neguje ideje koje je Mirza širio - jer površnost, nezainteresovanost i lenjost osvajaju i postaju poželjne kategorije.