HIC RHODUS, HIC SALTA: Poslednji srpski despot

PRIREDIO: Igor Rems

Čitajući literaturu koja govori o bliskoj povezanosti Slovaka i Srba u prošlosti i koja se proteže do današnjeg dana, Slovačka je jedna od retkih slovenskih zemalja koja, i pored neverovatnog pritiska koji na nju vrše SAD i EU, nije priznala Lažnu državu, za razliku od Crne Gore koja je tim činom izdala svoju jednorodnu braću i poništila svoju dostojanstvenu borbu za slobodu, svoje čojstvo i junaštvo. Na tom putu naišao sam na ime Pavle Bakić, poslednjeg srpskog despota.

Ko je bio Pavle Bakić?
Pavle Bakić (1484–1537) bio je najpoznatiji predstavnik vlastelinske porodice Bakića. Prvobitno je bio feudalni gospodar na područjima pod turskom vlašću u Šumadiji, a potom je prešao u Ugarsku, gde je postao jedan od najistaknutijih srpskih prvaka.

Bakići su stara srpska plemićka porodica, prvi put pominjana 1476. Na prostoru današnje Srbije imali su 64 sela, većinom u užičkom kraju. Pod turskom vlašću svoje posede proširili su prema severu, u današnju Šumadiju, gde su im se na Venčacu uzdizali dvori. Morali su davati ratnike za tursku vojsku i sami ih predvoditi. Zbog pokazanog junaštva i ratničke etike, Pavle je dobio zvanje vojvode. Veliko poverenje u njega imao je smederevski sandžakbeg Ferhat-paša, sultanov zet. Kao žrtva spletki na sultanovom dvoru, Ferhat-paša je bio pogubljen. Zamenio ga je veliki vezir Ibrahim, koji je optužio Pavla Bakića da je bio podstrekač jedne janičarske pobune i da je kod sebe zadržao dragocenosti pogubljenog Ferhat-paše.

Zbog prijateljskih veza koje je imao, Pavle Bakić je saznao da mu se bliži kraj. Ne čekajući svilen gajtan, Pavle Bakić je sa porodicom napustio Srbiju i prešao u Ugarsku. Sa njim su krenuli žena Teodora, deca (znaju se imena kćerki Angeline i Marije), četvorica rođene braće (Komnen, Manojlo, Matija i Mihailo) i jedan od strica (Petar), sa porodicama. Istoričar Jovan Rajić pominje još i Pavlovu braću Klimenta i Dimitrija. Njih i troje kola punih blaga pratilo je pedeset konjanika. Prešli su Savu, a na drugoj strani ih je raširenih ruku dočekao Pavle Tomori, komandant ugarske vojske.

Dobro je poznavao turski način ratovanja, zbog čega ga je Tomori posebno cenio i uložio je mnogo truda da Bakić pređe Savu. Po dogovoru, Pavle je dobio posede u severozapadnoj Ugarskoj, u komorinskoj, đurskoj, piliškoj i šomođskoj županiji, a kasnije mu je ustupljena i tvrđava Lak. Od kralja Ferdinanda dobio je kasnije i Sombathelj i tvrđavu Đur. Na ove posede naselio je srpsko stanovništvo koje se za njim iselilo.

U Ugarskoj Bakić nije zatekao ono što je očekivao. Zemlja je tada bila u rasulu, kralj Ludovik II mlak i nesposoban da zavede red, a plemstvo zavađeno. Značajnu vojnu snagu činili su Srbi. Na prostoru današnjeg Srema, Bačke, Banata i Slavonije bili su spahiluci većeg broja srpskih velikaša i ratnika (Raiča Božića, Mateja Ovčarevića, Stefana Berislavića, Marka Jakšića, Petra Petrovića...). Došavši, Pavle je doneo vest da se sultan Selim II sprema za veliki pohod na Ugarsku, što se i obistinilo u proleće 1526.

Ugari su spremali odbranu, a glavna bitka se odigrala 29. avgusta kod Mohača. Među ugarskim vojnicima bili su i srpski ratnici koje su predvodili Pavle Bakić i Radič Božić. Oni su predlagali drugačiju organizaciju vojske i način odbrane, ali su njihovi saveti odbačeni. Ugarska vojska pretrpela je strahovit poraz. Među brojnim poginulim Srbima bio je i Matija, brat Pavla Bakića. Kralj Ludovik II pobegao je sa bojišta i u paničnom strahu udavio se u jednom nabujalom potoku. Turci su nesmetano ušetali u Budim. Dok je turska vojska hitala prema Budimu, Bakić je sklanjao Srbe u zbegove, kako se ne bi našli na pravcima nastupanja turske vojske.

Posle mohačkog poraza i kraljeve pogibije, počeo je građanski rat u Ugarskoj. Za kraljevsku krunu borili su se erdeljski vojvoda Jovan Zapolja i habzburgovac kralj Ferdinand II. U južnoj Ugarskoj tada je zasijala ratnička zvezda tajanstvenog cara Jovana Nenada Crnog. On je u Banatu i Bačkoj okupio moćnu srpsku vojsku i ubrzo proterao Turke koji su se povlačili iz Budima, stvorio veliku slobodnu teritoriju sa prestonicom u Subotici, prodro u Srem. U građanskom ratu priklanjao se i Zapolji i Ferdinandu, odnosno ni jednome, sve dok na prevaru nije ubijen.

Sultan Sulejman, među Turcima zvan Veličanstveni, nije dugo mirovao. Već 1529. sa velikom vojskom krenuo je na Beč. Hrišćanska vojska, u kojoj je bilo mnogo Srba, spremala se za odbranu. Pavle Bakić je sa svojim ratnicima čuvao, pored ostalog, i mostove na Dunavu. Istovremeno, pravio je zasede, zarobljavao turske vojnike, doznavao planove napada i obaveštavao Beč, kako bi odbrana bila uspešno organizovana. Pavle je Turcima naneo težak poraz kod Kalenberga.

Sultan Sulejman krenuo je drugi put na Beč 1532. Prešavši Savu i Dunav, njegova vojska pljačkala je i palila hrišćanska naselja. Među Evropljanima koji su se suprotstavili, bili su Pavle i Petar Bakić sa svojim ratnicima. Velika bitka vođena je u okolini Badena. Bakić je napravio zasedu Osman-begu i njegovoj opasnoj jurišnoj konjici (akindžijama), nanevši im težak poraz. Lično je, u boju, ubio Osman-bega. Bakićeva pobeda slavljena je širom hrišćanske Evrope, odmah je napisana i knjižica na nemačkom o njegovom junaštvu. Kralj Ferdinand potvrdio je njemu i njegovim naslednicima posede u zapadnoj Ugarskoj i darivao nove.

Ali, tolika slava i počasti izazvali su zavist i mržnju kod dela mađarskog plemstva. Valentin Terek nastojao je da se Pavlu Bakiću uzmu privilegije i razgrabi imanje. Rastao je i pritisak da se Srbi prevedu u rimokatoličku veru. Iako je Beč i dalje bio u opasnosti, rimski papa je 12. februara 1536. pohvalio misionara pavlićanskog reda Đorđa Horvata što je u rimokatoličanstvo preveo u Slavoniji veći broj pravoslavnih Srba. Pavle Bakić, predstavnik Srba u Ugarskoj, suprotstavljao se tome. Čvrst u sopstvu i veri, nije brkao stvari. Ilustracije radi, iako su njegovi pisari zvanična akta pisali na latinskom jeziku, kako je nalagao red u onovremenoj Evropi, ispod svakog od njih Pavle Bakić se potpisivao ćirilicom.

Godine 1537. turska vojska je ponovo, iz dva pravca, krenula u Srem i Slavoniju. Komandovali su bosanski namesnik Mehmed-beg i budimski beglerbeg Mehmed-paša Jahjapašić. Hrišćansku odbranu činila je vojska sastavljena od Srba, Hrvata, Čeha, Austrijanaca, Moravaca, Štajeraca. Za komandanta svih imenovan je Ivan Kacijaner. Pavle Bakić zapovedao je konjicom koju su uglavnom činili njegovi sunarodnici. Sa njim je krenuo i brat Mihailo, dok je Petar bio zadužen da čuva porodicu i imanje od mađarskih velikaša. Baš tada, 20. septembra, kralj Ferdinand imenovao je Pavla Bakića, koji je bio sa vojskom u Slavoniji, za srpskog despota.

Dve turske vojske su se početkom oktobra sastale kod Osijeka. Hrišćanski komandant Ivan Kacijaner pobegao je sa bojišta, ne usudivši se da im izađe na megdan. U susret im je krenuo, sa svojim konjanicima, srpski despot Pavle Bakić, junački ne uzmičući pred brojnijim neprijateljem.

Kod Gorjana, u blizini Đakova, zametnula se ogorčena borba između srpskih konjanika i turskih janičara. U prvim redovima, Pavle je smrtno pogođen. Mnogi srpski vitezovi izginuli su pokušavajući da njegovo telo izvuku sa bojišta, ali nisu uspeli. Odsečenu Pavlovu glavu Mehmed-beg Jahjapašić odneo je sultanu u Carigrad. Mađarski hroničar Nikola Ištvanfi tada je zabeležio: „I tako, najzad, umre najhrabriji junak Pavle Bakić, koga u vojničkim vrlinama niko u ugarskoj vojsci nadmašio nije.”

Iza Pavla Bakića i njegove braće ostalo je dosta potomaka koji su se u potonjim decenijama hrabro borili na evropskim ratištima. Pod velikim pritiscima, u dugom vremenu, podlegli su asimilaciji. U jednoj povelji, napisanoj u Ugarskoj, Pavle Bakić pominjao je da su mu na Venčacu ostali „krvni rođaci”.

General Mišković u svom radu podseća da je u vreme Karađorđevog ustanka pominjan Jovan Bakić, trgovac iz sela Banje pod Venčacom. To je poslednji zabeleženi pomen ove porodice.

A Evropa? Da li je ona zaboravila sebe, i u sebi srpske ratnike koji su živote položili na bedemima njene odbrane?