Дрога и барска школа: Хапсите ученике, професори дилују
ПИШЕ: Мићо Лутовац
Ако сте се питали гдје је данас престоница европске дрогираности, одговор је стигао директно са југа: Бар. Не, није више у питању бар на плажи, већ град Бар као институција нове хемијске епохе. За само 24 часа, 23 лица санкционисана — а то су само они који су били довољно несрећни да налете на патролу. Да будемо поштени, било их је и више, али не можете сваки рој пчела ухватити са једном мрежом.
Полиција се херојски труди. Акције, планови, патроле, пси трагачи... све то дјелује као покушај да малом кашиком исушите океан. Док саобраћајци ваде појединце из колоне „омамљених“, сви остали пролазе поред њих као да се враћају са журке у клубу „Хемијска хармонија“. Неко пуши, неко шмрче, неко само пије, али сви возе. Брзо. Весело. Ужурбано. Као да журе на сљедећу контролу, па да пријаве да су и они „на реду“.
И није проблем што се људи дрогирају. То је већ старо као цивилизација. Проблем је што више нико не пита ко се дрогира — него ко не. Митолошко биће у Бару није више сирена или вампир, већ — трезан возач. Њега нико није видио годинама. Полиција је ухватила једног, али испоставило се да је само био на терапији па му је налаз био лажнопозитиван.
Шта је са дилерима? Е па то је други жанр. Они су невидљиви, бестјелесни духови који функционишу по принципу „даркнет у стварности“. Њих нема на списковима, у записницима, у затворима. Њихови производи, пак, има их у свакој школи, сваком парку, на сваком углу. Чини се да смо ушли у доба где је дрога бесплатна као ваздух — само удахни дубоко и крени да возиш.
Јавна је тајна да и многи локални руководиоци и директори јавних предузећа „воле да изађу из реалности“. Бар се више не дијели на запослене и незапослене — већ на оне који раде под дејством и оне који тек чекају своју линију. Када на градским функцијама имате људе којима је редовна пракса викенд-трип у LSD или кокаинском стилу, шта онда очекивати од омладине? Они само прате примјере „успјешних“.
А и како другачије кад је, не тако давно, доскорашњи шеф криминалистике у барској полицији завршио иза решетака, под сумњом да је био један од шефова шверца цигарета — а према многима, и дроге. Ако је командир исте оне службе која треба да гони дилере, у ствари сарадник картела, колико је онда инспектора, службеника и функционера у Бару у истом колу? Колико њих свира на тој истој „бијелој хармоници“?
И онда, као шлаг на све то, акција „Мотоцикл“. Полиција контролисала 119 мотора — и санкционисала 70. Дакле, скоро па двије трећине. Који је проценат превише? Осамдесет? Деведесет? Сто? Барски однос је као у пјесми: „сви смо ми помало ненормални, само неки више, неки мање“.
Уз све ово, слободу су изгубили поједини домаћи и страни држављани. Традиционално братство и јединство, овај пут не у изградњи већ у разграђивању мозга. Црногорци, Турци, Руси, Срби, Албанци — сви смо ми једно кад је у питању кокаин. Граница нема, само путокази у „екстазу“.
Ако мислите да претјерујем, нисте пажљиво прочитали службени извештај тј саопштење које је јуче овај портал пренио. Тамо, између редова, вришти очај јадне полиције која глуми да има контролу. Као да гледамо представу у којој глумци знају да је сцена лажна, али публика већ одавно не долази — сви су у бекстејџу, шмрчу.
И шта онда? Слиједи „наставак превентивних и репресивних мјера“. Још патрола, још контрола. Као када би сте на пожар сипали чашу воде — али са великим ентузијазмом. Проблем је, наравно, много дубљи. Али лакше је ухапсити 23 возача него питати гдје су им добављачи, ко их штити, ко их штампа, ко их вуче и зашто уопште у Бару све мирише на марихуану.
Бар је данас лабораторија друштвеног распада. Ако желите да осјетите дух времена, не треба вам времеплов — довољно је да отворите прозор. И удисати дубоко. Можда вас понесе, можда вам се заврти, али једно је сигурно — више ништа није чудно. Чудно је ако је све у реду.
И зато, на крају, честитке нашој храброј полицији. Не што ухвати све — већ што се још увијек труди. То је као да играте шах против урагана. Али не одустајете.
Бар — град у којем је само систем на терапији.
