Благош нама с њима

ПИШЕ: Перица Ђаковић

Најновија прича о набавци телефона за Рудник угља у Пљевљима могла би да заврши у рубрици „Да није истина, било би жалосно“. Или, најблаже речено, скандалозна је у тренутку када наводно немамо новца за нормално повећање пензија, дјечјих додатака и слично. 

То само показује да се нове, назови елите, понашају ништа мање расипнички од оних које је литијски народ смијенио прије шест година.
Ни мање ни више него педесет хиљада евра за набавку најсавременијих (читај: најскупљих) мобилних телефона, благо речено, одсликава дрскост и бахатост, као да народ још није заборавио лупање скупих аутомобила и чувене компанијско-политичке журке. Зато и није чудо што народ све гласније говори да су разлике мале, а сличности све веће.

Уз набавку нових аутомобила, ево стигоше и телефони, па и савјетници, којима се више ни број не зна, понека директорица и секретарица – све у стилу да „живите боље“. Да не заборавим да подсјетим како су они себи, у Влади и Парламенту, подигли плате, па још и не тако мале варијабиле, док су пензионерима повећања износила пишљивих прво 0,38, а потом 0,95 одсто.

За то вријеме, по добром старом рецепту, замајавају народ разноразним аферама и аферицама – од најновијих забрана уласка непожељнима у државу, промјене власти у Подгорици, до оптужби о наводном коалирању са ДПС-ом како би се замаглила стварна намјера увођења, на мала врата, принудне управе у Главном граду. Све то по добро уходаном и наслијеђеном принципу: завади па владај.
И док се још нису стишале приче око Винограда и прославе Дана независности, гдје се по поздравима није знало ко нам је заправо предсједник, јер зли језици говоре како су неки „ослободиоци“, да ли по навици или не, смијењеног Мила поздрављали уз чврст стисак руке ријечима: „Добро доша', предсједниче!“ Неки би рекли – ништа чудно, то су наша „виноградарска посла“.

Сад ћемо се опет забављати новим Куртијевим хапшењима поводом обиљежавања Видовдана, како бисмо у други план ставили и заборавили ултимативне захтјеве који нам стижу из сусједне Хрватске на нашем путу ка Европи.

И умјесто да уживамо гледајући сасвим солидан, па чак и одличан фудбал на Свјетском првенству, ми се замајавамо – или, боље речено, замајавају нас – периферним глупостима како не бисмо видјели да живимо све лошије и лошије, да је све скупље и скупље, иако нас они увјеравају да нам је све боље и боље, у стилу бајке о царевом новом одијелу.

И, док нас тако покушавају превести, што би народ рекао, „жедне преко воде“, презентују нам по ко зна који пут најављивани наставак градње ауто-пута до Андријевице, заобилазнице око Будве или наставак незавршеног и технички још неприхваћеног булевара Тиват – Јаз. Они који прелете преко Црне Горе, због брзине лета, не стигну ни да виде мрежу нових градилишта ауто-путева, брзих цеста, Јадранско-јонске магистрале, шуму грађевинских машина и запослених радника.

Зато они који и даље, да не кажем, ходају по земљи, односно возе аутомобиле – а таквих је међу туристима све више – добро знају каква нам је путна инфраструктура и мрежа ауто-путева и заобилазница, посебно на Јадранској обали, гдје нам туризам и стандардни гост, на нашу срећу, још није окренуо леђа, већ је похитао, по оној пјесмици, „плави се Јадран таласа“.
Никада нећу заборавити када ме је један холандски туриста збуњено зауставио код Пода, на крају пута Петијевићи – Херцег Нови, показујући ми рачун од три и по евра, и упитао да ли се негдје изгубио, јер ауто-пута који је уредно платио нема нигдје. Нисам хтио да га додатно збуњујем и објашњавам да смо ми много тога платили, а да тога нигдје нема.

Било је то, да будем искрен, прије историјских промјена које смо дуго чекали. Али, што би рекао један политичар, „ослободиоци се нису најбоље снашли“, или, како је својевремено говорио чувени Миљан Миљанић – „игра без лопте“. Е, ту смо, морам признати, увијек имали, па и данас имамо, не мајсторе него велемајсторе.

И тако, док је у Европи нормално да на посао идете својим аутомобилом или јавним превозом и користите свој мобилни телефон, за који вам послодавац евентуално плаћа рачун, код нас се доласком до фотеље подразумијевају службени аутомобил, најновији модел Самсунга или Ајфона, секретарица и савјетник приде, да се нађу, не дај Боже, злу не требало.

И зато – благош нама с њима, јер, нажалост, то није све. На срећу или несрећу, не знамо ни трећину онога што се иза кулиса ваља и муља.