Братство Ђукановића (3): Бритва и владика Раде

Пише: Драгиша Шоћ - хаџија

(Наставак)

Сав срећан, Ђуро се ујутро прије сунца спремио да са перјаницима крене пут Чева! На њему је било оружје: пушка, двије кубуре и нож.

Код Пиштета Бајичких Ђуро са пута сврати да мокри, а како је био сујеверан, он остави оружје поред пута. Истог тренутка грунуше пушке перјаничке и смртно га ране, али иако пред издисајем он успије да перјаника дограби за перчин и ишчупа му пуну шаку косе, а перјаника Тодора Мушикина ухвати за руку и одгризе му прст. Ту га савладају ране и паде, али се и даље грчаше и од живота никако да се растави.

Приђе му Тодор Мушикин, напипа му бритву иза паса и са њом га прикоље. Тако заврши Ђуро Горчинов, некада велики и знаменити јунак, који је потом због неугасиве сујете, огромне жеље за првенством и несавладиве страсти за главарством усмртио рођеног сестрића и његову главу однио турском бегу Мушовићу доказујући му лојалност.

Чудна је судбина ове бритве, а и доказ да се у животу све враћа и плаћа! Тодор Мушикин је сво оружје које је имао Ђуро, однио и предао владици Раду, али бритву је из неког разлога задржао.

Када је послије неког времена због одласка неких Пипера у Скадар владика наредио да се Тодор Мушикин и његова два брата заједно стријељају, међу перјаницима који су то извршили био је и Милић Грујичин Ђукановић, чувени јунак и харамбаша који је оперисао по Херцеговини и све до Зворника и Власенице.

Послије пуцања он приђе и види да Тодор још даје знаке живота, опипа га и нађе ону исту бритву коју овај задржа послије убиства Ђурова, те је узе и са њом прикоље Тодора који заврши на исти начин како је сам урадио са Ђуром.

Касније Милић исприча владици све у вези са бритвом, а овај му рече: "Милићу та бритва не припада теби но музеју!"

Не зна се ништа даље о њој, јер јој се губи траг по владичиној смрти! По доласку књаза Данила на престо он прими у перјанике Рада Ђурова који имаше тада само 16 година. Овим је хтио да ублажи погубљење и догађаје  послије тога, јер су Ђукановићи пријетили да ће за освету узети главу најбољега Петровића, осим књаза, а због овога су Видак и Пејо Ђукановић и долазили на Цетиње.

Књаз Данило да би умирио Ђукановиће и да би се цијела прича завршила ,уреди да се његова синовица Кусе, уда за  Видака, синовца Ђурова.

На поклон им направи кућу на Чево и даде му капетанство чевско.

Касније је по ослобођењу Никшића и књаз Никола даровао кулу Османа Џидића и поставио га за командира никшићког батаљона, а његовог рођака и сина Рада Ђурова, који је до тада био перјаник - за племенског капетана у Рудинама Никшићким, а доцније за оберкакапетана четири капетаније.

Одликован је Обилића медаљом и Ђурђевским крстом као и са кош мноштвом других медаља. Био је цијењен и поштован у цијелој Црној Гори и сматран за једног од најумнијих и најправичнијих главара.

Сами господар га је често слао да у име његово пресуђује и рјешава спорове братственичке и племенске! Умро је у најдибљој старости, у 95 години у Никшићу.

О овом догађају по цијелој Црној Гори колале су разне приче. Неки тврђаху да се Ђуро никад није одметао, неки да се сам убио, неки да су га перјаници ухватили у Рудинама Никшићким, али ово што сам написао је сведочење Ђуровог унука Ђура Радова Ђукановића.

(Аутор јер Учитељ историје у пензији и директор Издавачке куће "Јерусалим" из Бара)