Присуство државног врха васкршњој литургији у Подгорици је тренутак историјске прекретнице — чин који симболише крај једне дуге окупације сопствене суштине. Народ, Црква и држава поново стоје заједно. Душа митрополита Амфилохија, духовног генерала отпора, данас мирно почива. Оно што је бранио – сада је ослобођено.
ПИШЕ: Миленко Јовановић
Деценијама је режим у Црној Гори водио једну опаку, хладну, али перфидну унутрашњу окупацију – не војну, већ идентитетску. Против Цркве. Против народа. Против историје. Све што је мирисало на завјет предака, на косовску етику, на Светог Василија и Његоша, било је систематски сатанизовано и гурнуто у подрум стида. Црна Гора је тада личила на човјека који се одриче мајке, само да би угодио страном старатељу.
И баш зато је слика са овогодишње васкршње литургије у Подгорици историјски чин, не протоколарни догађај. Та фотографија — са митрополитом Јоаникијем пред олтаром, окруженим народом, и политичким врхом државе који коначно стоји уз своју Цркву — има снагу документа о повратку слободе. Кад стоје заједно Црква, народ и држава – то је доказ да је неко побиједио. Да је борба успјела. Да је истина преживјела.
Данас, након деценија духовне окупације, први пут гледамо једну Црну Гору која више не бјежи од себе. Први пут након много година, више није срамота бити Србин у Црној Гори. Више није опасно вољети своју Цркву. Више не пријети хапшење ако пјеваш "Црна и Србија - то је једна фамилија". Јер, борба коју је народ водио под барјацима Светог Василија, у молитвеним литијама које су потресле свијет, данас добија своју институционалну потврду.
А почело је, од посланика Демократског фронта предвођених Андријом Мандићем који је први подигао барјак и позвао на отпор, а настављено од Цркве. Од митрополита Амфилохија, чији су говори били снажнији од сваке резолуције, а штап којим је ударао по душама био тежи од сваког државног печата. Тај човјек, који је био и владика и пастир и пророк и побуњеник, водио је народ кроз тешко доба. Са трпљењем светитеља и снагом невиђеног војсковође до тада, стао је пред силу и рекао: "Не дамо светиње". Данас, из небеске Црне Горе, он гледа овај Васкрс и зна – народ га је чуо, и побиједио.
Јер, Васкрс у Подгорици више није само литургија. То је политичка порука. То је духовна објава. То је нова страна у историји земље која је дуго била талац власти која ју је презирала. Онај ко се сјећа само неколико година уназад, сјећа се и клевета, и покушаја отимања храмова, и монтираних закона, и сузаваца на црквене поворке. Данас, умјесто сузаваца – свијеће. Умјесто хапшења – благослов. Умјесто страха – нада.
Црна Гора данас има прилику да постане оно што никад није смијела – да буде своја. Да помири себе са собом. Да врати свето у свакодневицу, и историју у темељ. А то није могуће без Српске православне цркве – не као "вјерске заједнице", него као народне душе. Као браника смисла, памћења и трајања.
У томе је и највећи страх бившег режима. Они који су хтјели да измисле неку нову, пластичну, непостојећу цркву, знали су да да је ипак Српска православна црква та која све држи. Па су хтјели да је сломе. Нису успјели. Јер Црква није структура, него предање. Није институција, него завјет. Није политика, него истина. А истина не пристаје на прогон, нити на понижење. Она чека свој час – и ево га.
Зато, овај Васкрс је више од празника. Он је печат побједе. Он је порука да нема више назад – ни у мрак, ни у безличност, ни у туђину. Ово је потврда да Црна Гора има душу. Да има народ. Да има част.
И на крају – има и Цркву.
А кад се све то сабере – онда има и будућност.
Христос Васкрсе!!!
