HIC RHODUS, HIC SALTA: Индустрија смрти НДХ - Срби кувани, држава ћутала

ПРИРЕДИО: Игор Ремс

Доктор Србољуб Живановић, патолог који је 1964. године предводио ексхумације у систему логора Јасеновац, објавио је  најпотресније детаље свог истраживања.

Након објављивања извештаја Комисије 1964. године, био је приморан да напусти Југославију, јер се комунистичким властима није допало то што је утврђено да је у систему логора Јасеновац убијено више од 700.000 Срба.

Савез бораца Хрватске и Савез бораца БиХ тражили су 1962. године да се нешто уради по питању тачног пребројавања жртава у систему логора Јасеновац. Југославија је тада била под снажним притиском западних земаља да се утврди тачан број жртава Другог светског рата у Јасеновцу, једном од најсмртоноснијих нацистичких логора у Европи, којим су у НДХ управљале усташе.

Млади доктор је тада, неочекивано, постао председник Комисије судских антрополога и палеопатолога. Разлог је био страх других колега да преузму одговорност. Сви ранији покушаји утврђивања тачног броја жртава у Јасеновцу били су или обустављени или забрањени, јер је став државног врха био да би објављивање пуне истине нарушило „братство и јединство“ Срба и Хрвата у тада младој држави.

„Ниједан угледни професор тог времена није се усудио да буде члан те комисије, а камоли да њоме председава. Нико из Хрватске није хтио да учествује. На крају смо остали троје младих асистената – двојица из Љубљане и ја са Института у Новом Саду. Имао сам само 31 годину и помало ми је ласкало што сам изабран за председника комисије. Нисам ни слутио у какве ће ме невоље то увалити.

Први проблеми су се наслутили када је на почетку рада новинарима забрањено да присуствују ексхумацијама и да добијају редовне брифинге. Чак ни ми нисмо смјели ништа да фотографишемо, а по завршетку сваког радног дана пролазили смо ригорозне контроле“ - ријечи су др Живановића.

Шокантни резултати ексхумација

Резултати до којих је Комисија дошла шокирали су и саме њене чланове.

„Прорачуне је вршио Антон Погачник, уједно и најстручнији међу нама. Његова цифра износила је 730.000 убијених Срба, 33.000 Јевреја и 80.000 Рома. То је био број иза којег смо могли да станемо на основу расположивих форензичких доказа.

Међутим, после рата је много тога уништено. Учињено је све да се затру трагови злочина. Чак смо се и сами уплашили тих цифара, јер смо били свјесни да су у стварности вероватно знатно веће. Усташе су се саме хвалиле у званичним дописима Трећем рајху да су убиле милион и 400.000 Срба. Нацистички обавјештајци су те бројке сматрали нереалним и процјењивали да је у Јасеновцу убијено између 900.000 и милион Срба.“

Уживање у мучењу жртава

Најстрашнији део извјештаја Комисије били су детаљно описани начини на које су жртве убијане у Доњој Градини, Јадовну и другим логорима у систему Јасеновац.

„Побројали смо више од 40 начина убијања. Најјезивије је било убијање маљем. Ако кољач није успио да потпуно усмрти жртву, она је жива бацана у јаму да полако умире. Ако је ударац био директан, лобања би се разбила и смрт је наступала одмах. Али ако је ударац склизнуо ка слепоочници, повређивана су само мека ткива. Таква жртва умирала је у тешким мукама, од гушења у сопственој крви или унутрашњег крварења.

Утврдили смо да је око 20 одсто жртава у тренутку бацања у масовне гробнице било живо. То је стравичан број. Многе жртве су биле „преклане до пола“. Није била пресечена вратна артерија. Толико се ужасавам те помисли да немам снаге ни као доктор да опишем како изгледа смрт спорим гашењем кисеоника у мозгу.“

Мртве Роме нико није бројао

Живановић истиче да је најтеже било утврдити број убијених Рома.

„Њих су сви убијали, а нико их није бројао. Сматрани су гамади коју треба истребити. По попису након Другог светског рата, на територији БиХ, у оквиру НДХ, остало је живо само 450 Рома, а у Хрватској 453. Мање од хиљаду Рома преживјело је геноцид.

Не постоји више ниједан траг о њиховим гробницама. Документа говоре да је само 1942. године у НДХ убијено више од 40.000 Рома. Праву цифру нико не зна.“

„Кували су их живе“

Живановић наглашава да се као патолог навикао на ужасе, али да нико не може остати имун на злочине Јасеновца.

„Приликом ископавања налазили смо цуцле, кантице за млијеко, штаке, личне предмете. Нису стизали ни да их опљачкају. Усташе су само жељеле да убију што прије.

Никада нећемо сазнати колико је Срба живо скувано у казанима за прављење сапуна у Доњој Градини. О томе и данас сведоче материјални докази. Никада нећемо знати колико је људи закуцано клиновима за дрвеће, колико је спаљено у Пачилијевим пећима, нити колико је лешева бачено у Саву.“

Притисци и бекство
Након потписивања извјештаја, почињу притисци на Комисију.

„Тражили су да цифре буду мање. На крају смо потписали извештај са бројком од 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома. Даље смањење нисмо могли да прихватимо.“

Након цензуре и пријетњи, Живановић бјежи из земље, прво у Уганду, потом у Велику Британију, гдје наставља научну каријеру. Резултати Комисије остали су скривени од јавности све до 1991. године.

Покушај атентата
При повратку у Београд 1989. године, преживио је покушај атентата. Увиђај је утврдио да су кочнице на аутомобилу намјерно онеспособљене. Возач камиона који га је ударио никада није идентификован.

Истина је дуг према мртвима

Оно што је у Јасеновцу почињено није „тамна страна историје“, нити трагична епизода једног рата, већ планирани, систематски и индустријски геноцид, извршен са намјером да се један народ избрише – и физички и из памћења. Покушај да се бројке умање, да се злочини релативизују или гурну у тишину, наставак је истог насиља другим средствима. Истина о Јасеновцу није ствар прошлости, већ мера савести садашњости. Народ који прихвати заборав као компромис, пристаје да му се злочин понови. Зато сећање није освета, већ обавеза; истина није идеологија, већ дуг према мртвима; а говор о Јасеновцу није питање политике, већ питање људског достојанства и опстанка историјске истине.

Биографија
Србољуб Живановић

(Сарајево, 21. 12. 1933 – Лондон, 1. 1. 2024)

Српски антрополог, палеопатолог, предсједник Међународне комисије за истину о Јасеновцу, директор Европског института за ране словенске студије у Лондону.

Комисија је 1964. године утврдила постојање 730.000 жртава у масовним гробницама система логора Јасеновац.