HIC RHODUS, HIC SALTA:Толико можемо колико знамо

ПРИРЕДИО: Игор Ремс

Tantum possumus quantum scimus

Проф. Реља Новаковић пише против мишљења да су Срби на подручје Лаба дошли тек у VI или VII веку наводећи контроверзног Констатина Порфирогенита који пише да су тамо Словени још од „почетка“, односно, неодређено дуго што потврђују и многи западни аутори и зашто не би веровали да су Срби тамо живели толико дуго да нико није у стању да ту дужину ближе искаже.

Ако Немци признају да је Берлин у прошлости био неорганизована насеобина Варварских племена чија старина досеже и до 2800 година пре Христа ( најчешћи назив у њиховим историјским књигама за Словене (Србе), мада их често називају и Венди, Вени, Венети) онда није логично да су Словени, односно Срби, данас знани као Лужички Срби, досељени на подручју реке Лаб у шестом или седмом веку.Шта кажу Немци о Берлину:

Иако су државни археолози пронашли храстове греде на Петриплатцу 2008. године које вероватно датирају из 1183. године, град Берлин је званично основан 1237. године.

Енглеска википедија даје мало више информација него немачка што је за мене заиста необично! Иако сам се трудио да нађем на немачком језику, можда негде и има али сигурно не на неколико првих страница претраживача стичем утисак да Немци, официјелно, о томе не желе ништа да се зна (препоручујем ко жели више нека претражује-аутор)..

Најстарији људски трагови, углавном врхови стрела, на подручју каснијег Берлина датирају се у 9. миленијум пре нове ере што је у коресподенцији Порфирогенита који каже да су Срби насељавали те пределе одвајкада од искона- прим. аутора).. Током неолита на овом подручју постојао је велики број села. Током бронзаног доба припадао је ЛУЖИЧКОЈ КУЛТУРИ. За време око 500. године пре нове ере присуство германских племена се први пут може доказати у виду низа села у вишим пределима данашњег Берлина. Након што су Семнони отишли ​​око 200. године нове ере, уследили су Бургунди. Велики део германских племена напустио је регион око 500. године нове ере.
 

Лужички Срби (Сорби) су се населили у деловима данашње Немачке, Пољске и Чешке много раније од осталих српских и словенских племена, вероватно пре 14. века пре нове ере. У 6. веку су се населили у области између река Сала и Лабе, затим Спрее и Неисе. Заузели су област између река Одре, Бобре и Квисе на западу и Сале и Лабе на истоку; овде је и територија Беле Србије са облашћу код Бралина (Берлин). Стари српски назив за Берлин био је Брло (врста рибље замке, врша). У историји Франака се помиње српски народ (Сурбен), кнез Дерван и краљевина Само, док анали франачког краљевства говоре о краљу Срба – Милидуху, који је погинуо у бици са Францима 806. године: „Милодух, кнез од Склавина, погинуо је, каже се да је Ајнхардов краљ Склави: У франачким аналима помиње се и историја непознатог српског војсковође Тунгле, који се истакао својом војничком вештином.

Условно, Лужички Срби се деле на осам племена: Далемници (Гломаци), Лужички Срби, Милчани (Тисани), Суслови, Коледићи, Ћирмунти, Житиштани и две групе: Горње и Доње Србе, у зависности од тога где се налазе њихови градови и насеља. Далемникс или Гломаци се налазе на Елби. Титмар бележи: „Покрајина Даелемника, које ми Словени зовемо, је Гломачани. Гломачане са Балкана називамо Гламочанцима (подручје у Херцеговини). Гудушчани се помињу у франачким аналима за 819. годину са својим кнезом Борном: „Борно, кнез Далмације и Либруније“ и „Сви Гудушчани су били под Борниновом влашћу“.

У Ајнхардовим аналима за 818. годину пише: „Овде су били изасланици и други народи (када је цар Франка стигао у Херстал на састанак са њима), наиме Бодричи, Борно, кнез Гудушчана и Тимочани, који су недавно напустили савез са Бугарима. У исто време овде су били и амбасадори кнеза Доње Паноније Људевита. Цитат је скоро идентичан оном из Франачких анала. Због услуга учињених Лују Побожном, Борно током своје владавине 820. Добио је Либурнију и потом својој титули краља Далмације додао име Либурнија.

Лужички Срби се први пут помињу 804. године. када је у бици са Францима који су напали Србе где је кнез Самел побеђен. Као залог будућег мира, морао је дати своја два сина за таоце. Хроника саксонских ратова Видукинда од Корбеја говори о паду Гломачана под немачку тиранију када је Гана, њихова престоница, пала 929. године: «Гана је била опседнута двадесет дана и није се могла лако освојити. А када је град пао и војсковођа погинуо, остали су, као и сви одрасли, осим девојака, поклани. Цела земља је тада била сведок пропасти Далемаца пошто су њихови градови и села били уништени.

Следећих тридесет година Немци су се суочавали са огорченим отпором, али су бројнији на крају освојили српску земљу. Непар 1031. Почиње сила христијанизације и германизације (романизације), на коју се и данас ослањају. Своју самосталност и обичаје успели су да очувају кроз разне културне и фолклорне организације. У Немачкој су успели да добију статус националне мањине. Милчани (Тишани, Тихичи) су населили област у близини извора река Спрее и Нисе. Према белешкама баварског географа, у 9-ом веку је постојало 30 великих градова, међу којима су били важни трговачки центри попут Будишина (данас Бауцен) и Грлице. Племе Коледци (Коледићи) помиње се у летопису Бертинијана: „Коледићи су Срби“. Од 10. века, после немачког геноцида, они су потпуно апсорбовани; Иста тужна судбина задесила је и Ћирмунте и Житичане (Жутичи, назив по боји жита), чија су плодна земља, богата села и градови, прво темељно опљачкани, а затим спаљени до темеља.

Око 720. године два словенска племена, населила су Берлински регион. Хевелери су се населили крај реке Хафел, са њиховим главном насеобином Бренабором, касније названим као град Брандебург. Ближе реци Шпреји, у данашњој градској вароши Кепеник, населили су се Шпревани.

Хевелери су основали друго место поред реке Хафел око 750. године. Оно је тада било најближе данашњем Берлину, и звало се Шпандов (данашњи Шпандау). Шпандау и Кепеник, заштићени зидинама око 825 године, су биле главне насеобине све до 11-ог века.

Претпоставља се да име Берлин долази од полапске речи за мочвару.

Хералдичко обележје племића Бранденбурга, био је »грифон у пропетом положају«[2]. Иначе, »пропети грифон« је средњовековно обележје последњих северних сербских[3] земаља: Вандалије[4] (Лужице[5]), Полабља[6] (у које спада и област Мекленбурга[7] и Бранденбурга), Поморја[8], Кашубије[9] и Борусије[10].

Стари Бранибор (и подручје данашњег Берлина[11]) по први пут у својој историји пада у руке Немаца (Германа) са војничким поразом (1157) кнеза Јакше од Копанића[12] (из сербског[13] племена Спревљана[14]), а који је претходно преузео земљу суседног сербског племена Хавељана[15] после смрти, Прибислава[16] (1075-1150), њиховог последњег кнеза.

На ову исту земљу је сам себи дао право Албрехт I - Медвед[17] (1100-1170), гроф од Анхалта[18] (владао: 1123-1170), војвода Саксоније[19] (владао: 1138-1142) и први маркгорф Бранденбурга (владао: 1157-1170), тако да је био неминован сукоб Серба и овог истакнутог саксонског племића.
Северни Серби су били поражени у овом рату.

[1] Серб. Бранибор, или нем. Brandenburg.ЗА ОНЕ КОЈЕ ВИШЕ ИНТЕРЕСУЈЕ, НАПРАВИЋУ САМО ЈЕДНУ ПАРАЛЕЛУ, КАДА САМ БИО У РУМУНИЈИ ИШЛИ СМО ДА ОБИЂЕМО ЧУВЕНУ ТВРЂАВУ Влада Тепеша (рум. Цепеш, иначе познат као Влад дракула) која се звала Бран!

[2] Енг. Griffin rampant.

[3] Грч. Σέρβοι, лат. Sorabi / Serbi (Servi), нем. Sorben / Serben, или енг. Sorbs / Serbs, односно горњелуж.-серб. Serbja, или доњелуж.-серб. Serby.

[4] Лат. Wandalia (Vandaliæ). Под овим именом крије се земља Вандала (Венда).

[5] Лат. Lusatia (Lusatiæ), нем. Lausitz, или енг. Lusatia.

[6] Нем. Elbeland и чеш. Polabí. Полабље је регион у сливу реке Лабе (нем. Elbe), на подручју данашње Немачке и Чешке. Немачко Полабље је у античко време и у средњем веку било настањено Полапским Сербима.

[7] Нем. Herzogtum Mecklenburg.

[8] Лат. Pomerania (Pomeraniæ), или нем. Pommern.

[9] Лат. Cassubiæ, кашуб. Kaszëbë, пољ. Kaszuby, или нем. Kaschubien.( једна дивна шумовита област на северу Пољске која излази на Балтик где се налази и град Румиа - прим.аутора).

[10] Лат. Borussiа (Prutheniа), или нем. Preußen. Стара Борусија је обухватала данашњу источну Немачку, као и данашњу западну, северозападну и северну Пољску, а до немачке окупације (у 13. веку), била насељена искључиво са корпусом сербских племена.

[11] Нем. Berlin. Сербско племе Спревљани је настањивало немачку престоницу Берлин, а тамо се налазе и дан-данас археолошки остаци осам (  сербских тврђава. На Скупштин Града Берлина се све до 14. века говорило сербским језиком (Oskar Schwebel: „Geschichte Der Stadt Berlin“; Berlin: Brachvogel & Ranft, 1888).

[12] Нем. Jacza von Köpenick.

[13] Herbert Ludat (1910-1993): „Legenden um Jaxa von Köpenick: Deutsche und slavische Fürsten im Kampf um Brandenburg in der Mitte des 12. Jahrhunderts“, Band 2 (Leipzig: Verlag von Solomon Hirzel, 1936, стр. 13 и 34)

[14] Спревани, или Пшовани.

[15] Хавели, Хавеланци, Стодорани, или Стодоранци.

[16] Нем. Pribislaw-Heinrich. Прибислав, сербски кнез из племена Хавељана прешао је у хришћанство 1137. године, тј. крштен је од стране немачког католичког свештенства, добивши при том германско име – Хајнрих.

[17] Нем. Albrecht der Bär, или Albrecht I. von Brandenburg,

[18] Нем. Anhalt.

[19] Нем. Sachsen.

[20] Нем. Heiliges Römisches Reich Deutscher Nation. 

 (Наставиће се)