ПИШЕ: Игор Ремс
Јапанке су врста обуће које се састоје од равног ђона и траке, у облику латиничног слова Y, која напред раздваја палац од осталих прстију на нози, а позади је причвршћена са обе стране.
Данас се носе широм света, а сматра се да потичу из античког Египта где су откривене на сликама и древним египатским муралима из 4.000. п. н. е.
Израз „јапанке” су добиле јер се носе у Јапану. У Сједињеним Државама јапанке су постале популарне пошто су их војници донели након Другог светског рата. У 20. веку су постале неизоставна и популарна унисекс обућа за лето.
У Русији, Украјини и другим земљама СССР-а ту врсту обуће звали су Вијетнамки.
Брзо су постале хит због своје погодности и удобности у продавницама са предметима за плажу. Током 1960-их, редизајниране јапанке су постале чврсто повезане са начином живота на плажама у Калифорнији. Као такве, промовисане су као првенствено лежерни додатак, који се обично носи уз шортсеве, купаће костиме или летње хаљине.
Игра “Јапанки” или Гађање Јапанки била је необична игра и везана само за лето.
Да ли је то игра коју смо смислили Ми Дечаци из Првоборца или је однекуд донешена никада нисам успео да сазнам.
Било је разних модела Јапанки које су се мењале током година: редизајнираних, разних боја и материјала. Нама је било важно да ли су направљене од лаког или тежег материјала јер када их баците, када гађате, важно је било да задрже правац.
Други услов који је био за игру битан је простор и територија на којој се одвијала игра.
Играло се само на бетону, тротоару који се налазио уоколо наше зграде, ходницима и подрумима, ретко смо користили таван.
Наша зграда, као и прва, има два улаза: главни и споредни које су наше мајке користиле да шире веш и за одлазак у баште. За ову игру је било јако важно да су отворене перионице, које су се налазиле у подруму, и прозори на њима.
Када смо имали све те услове игра је могла да почне. Идеалан број играча је био 5-8.
У свим другим играма било је тешко наћи ко ће да Коба, да јури друге дечаке и да их гађа јапанкама. За ову игру било је добровољаца.
Сваки играч морао је да има свој пар Јапанки које би навукли на руке и тако бежали. Бројало се до десет како би се дечаци разбежали, посакривали...и тада је могао да започне лов. Циљ Кобеа је био да ловљене дечаке погоди јапанком или када их престигне најчешће би их ударио по леђима или задњици. Није се смело из те близине ударити у главу, односно лице. Такви ударци су подразумевали искључење из игре. Сви смо ми одлазили на море, препланули од сунца, црвених леђа и ти ударци јапанком били су заиста болни.
Између прве и друге зграде, била је велика шахта, довољно дубока, годинама без поклопца и пуна хладне воде. Добро се сећам да смо често по добијеним ударцима улазили у ту шахту и ладили ударена места.
Погођени дечак је одмах постајао Кобе и кретао у лов. Играло се док се не би заморили.
Девојчице нису учествовале у ниједној од ових игара.
(Крај)
