ПИШЕ: Дејан Ђуровић
Актуелни догађаји око устоличења митрополита Јоаникија у потпуности су оголили постојање читаве парадржаве која већ годину дана несметано функционише и на чије постојање је Демократски фронт непрекидно указивао.
Овај паралелни систем власти посебно је присутан у правосуђу и полицијско-безбједоносном сектору. Оно што је посебно интересантно је да је овога пута читава Црна Гора могла да види да је на врху те пирамиде паралелне моћи Мило Ђукановић, још увијек актуелни предсједник државе и ДПС-а.
Међутим, оно што је јако битно истаћи је и то да , иако су краци ове паралелне државе дуги и досежу јако дубоко у државни апарат Црне Горе, Мило Ђукановић више нема значајну подршку међу грађанима Црне Горе.
Послије пуча у врху СКЦГ 1989. године ( АБ револуција) и преузимања прво партијских, а затим и државних функција у Црној Гори, Мило Ђукановић је са својим сарадницима почео да ствара јак лични и партијски апарат (СКЦГ је трансформисана у ДПС ЦГ у јуну 1991.) који ће стрпљиво и упорно бити грађен 32 године непрекидне власти њега и његове Демократске партије социјалиста Црне Горе. Власт у ЦГ ће у периоду од АБ револуције ( октобар 1989. ) и првих парламентарних избора (децембар 1990) па све до раскола у ДПС-у (јун 1997.) функционисати као тријумвират Булатовић-Ђукановић-Маровић, да би послије предсједничких избора на којима је "поразио" Момира Булатовића (октобар 1997.)
Ђукановић коначно преузео тоталну власт у земљи и започео процес стварања неке врсте приватне државе који ће ући у своју завршну фазу послије Референдума и осамостаљења Црне Горе од државне заједнице са Србијом (мај 2006. ).
Овако дуга и неограничена власт једног човјека и једне партије условила је да су сви сегменти државног система били у функцији те власти, а да су људи који су покретали читав тај систем што вољно, што невољно морали бити чланови ДПС или лојални владајућој партији и њеном вођи. Многи од ових људи су, штитећи привилегије и сумњиво стечено богаство, и послије промјена 2020. године остали одани бившој власти. Побједа опозиције на изборима у августу 2020. године довела је до извјесних промјена,али сасвим сигурно до недовољних, што се у коначном и показало.
Неулазак кадрова партија нове парламентарне већине у Владу Црне Горе и дјелимична неспособност и неискуство појединих људи који су као нестраначке личности постали чланови нове Владе довела је до тога да многи кадрови бивше власти наставе да подривају државу . Они су успјели да пред носом нове власти створе паралелни систем који већ годину дана упорно опструира сваки напор да најзад дође до жељених и неопходних промјена. Криза која је настала поводом устоличења новог црногорског митрополита на Цетињу директна је посљедица дјеловања сада опозиционог ДПС-а, а логистичка подршка овој акцији дошла је од оних дјелова државних и судских органа који су преживјели пад ДПС-а.
Може се рећи да овај својеврсни државни удар који је, сада то знамо, координисао Мило Ђукановић није успио из два разлога. Први је одлучнији став, него до сада, премијера Кривокапића (за који је тражио и добио подршку ДФ-а) да се устоличење упркос свим недаћама одржи на Цетињу. Други и најважнији је изостанак подршке народа Ђукановићу у његовим рушилачким намјерама.
У својој намјери да мобилише своје бирачко тијело и у сихронизацији са непромијењеним дијеловима државног, безбједносног и судског апарата, а у цилу извођења државног удара, Мило Ђукановић је покушао да искористи то што је устоличење митрополита Јоаникија планирано на Цетињу. Познато је да је већина становника некадашње престонице Црне Горе суверенистички оријентисана и није склона Српској православној цркви. Због ове чињенице Ђукановић се надао да ће одзив за најављене протесте против устоличења новог поглавара Митрополије црногорско-приморске бити масован и изазвати кризу која ће се завршити рушењем актуелне власти.
Овакав сценарио је пропао оног тренутка када је било јасно да је на Цетињу тек неколико стотина људи. Мило Ђукановић је лукав и сналажљив политичар. Дошао је на власт крајем 80-их година прошлог вијека као млади комуниста уз подршку Слободана Милошевића, а на таласу борбе за очување Југославије, Косова и Метохије и права српског народа у бившој Југославији; Активно подржавао српску страну у ратовима на простору Словеније, Хрватске и БиХ; Давао подршку буђењу српске националне свијести у ЦГ и помагао Српску православну цркву... А онда је све оно за шта се залагао у првој половини 90-их издао је у каснијим годинама. Одбацио комунизам; Окренуо је леђа Слободану Милошевићу и обрачунао се са својим партијским шефом Момиром Булатовићем; Одвојио Црну Гору од Србије; Посвађао је са Русијом и увео земљу у Нато; Предводио сатанизацију српског народа у ЦГ и на крају покушао да отме имовину СПЦ у ЦГ... Његову дугу владавину је обиљежио прогон политичких опонената и опозиције. У почетку је прогонио оне снаге које су се залагале за независност ЦГ, а затим касније под удар
