"Из два у један": Прелаз од глади до илузије

ПИШЕ: Мићо Лутовац

Поражавајућа вијест објављена данас у црногорским медијима оставља без ријечи: Бар је апсолутни шампион у држави по броју кладионица. У туристичкој оази, гдје би човек очекивао мир, напредак и здрав живот, коцка је постала нова религија. Наш град предњачи по броју ових објеката по глави становника — и не само то, већ и по броју регистрованих зависника од коцке. И то више није ни новост, ни статистика — то је слика и прилика дубоке социјалне кризе.

Овдје, у Бару, гдје ради Народна кухиња. Гдје стотине људи преживљавају захваљујући топлом оброку који добију од добрих људи. Гдје су редови испред хуманитарних организација дужи од редова на шалтерима. И у том истом Бару, као печурке послије кише, ничу кладионице, апарати, рулети и шансе за „брзу зараду“. Питамо се: ко кога овдје губи? Људи новац или друштво људе?

Зависност од коцке у Бару је "проглашена" највећом у Црној Гори. Невладине организације, психолози и социолози упозоравају већ годинама на овај проблем. Али апатија јавности и одсуство институционалне реакције шаљу јасну поруку: „Само нека троше, само нека се врти новац.“ Да ли је заиста могуће да се коцкање овдје правда „добрим стандардом“, „слободом избора“ и „туризмом“? Ако је стандард добар, зашто Народна кухиња има посла преко главе?

Да будемо јасни — коцкање није одраз стандарда. Коцкање је често одраз празнине. Дубоке, тешке, егзистенцијалне или психолошке. Одраз изгубљених нада, изгубљених послова, изгубљене перспективе. У држави у којој су просјечне плате испод достојанственог нивоа, коцкање није луксуз — оно је симптом. Симптом система који нуди илузију добитка умјесто стабилности, кладионички тикет умјесто социјалне сигурности, и апарате умјесто културе и едукације.

Коцкари, гдје је емпатија? Ако имате новца свакодневно за клађење, имате ли понекад и пар еура за гладне, за болесне, за напуштену дјецу? Или смо се претворили у друштво у којем туђа мука више не изазива ни најмањи осјећај одговорности? Гдје је нестала солидарност која је кроз историју красила ове крајеве?

Бар, некад симбол отворености, слободе и медитеранског духа, данас је на путу да постане град изгубљених прилика и дубоко подијељене реалности. На једној страни — они који троше, „улажу“, коцкају. На другој — они који моле за помоћ, који једва преживљавају. Средња класа, некада кичма друштва, полако нестаје. И док се једни забављају „чекајући добитак“, други чекају топлу чорбу као спас дана.

И на крају, поставља се и питање институционалне одговорности. Гдје је Општина Бар? Гдје су планови урбанистичког развоја који не укључују кладионице? Гдје су програми за борбу против зависности? Гдје је порука младима да вриједи радити, учити, стварати — а не тражити срећу у апарату који је програмиран да те уништи?

Сви који осјећају одговорност, сви којима је стало до овог града, имају обавезу да дигну глас. Против културе коцке. За културу солидарности. За Бар који заиста има будућност. Није Еди Рама тек онако забранио кладионице у Албанији. Свака му част. И кад сам код Раме, срећна му јучерашња бриљантна подбједа над "великом Албанијом" на парламентарним изборима одржаним у сусједству нам.