Како владати у условима окупације -примјер Стефана Лазаревића (2)

Драгиша Шоћ, хаџија

После мале оправдане паузе настављам са мојим казивањем о Стефану Лазаревићу.

Још као 16-годишињи голобради младић, Стефан је присуствовао знаменитом и у историји посебно описаном окупљању Бајазитових вазала у граду Серу.

Пратећи догађаје и слушајући чауше у предходних пар година, већ је знао за његову суровост према побеђенима, али и према својим издајницима.

Ипак, нешто што је као један од вазала лично чуо на том "саветовању" превазишло је све. У једном моменту неповерења и подозрења према вазалима је султан запретио да ће их побити све и да нико жив неће изаћи из сале.

То се односило на све хришћанске вазале, и на њега лично! Тада је млади и премлади Стефан осетио страх и немоћ, а за свагда научио колико су заправо мали и немоћни у односу према супериорној велесили каква је тада била Отоманска империја. После те готово бизарне представе, осетивши страх за сопствени живот, али и страх од нестанка целе српске државе, у њему се нешто преломило и ту је научио школу за цео живот.

Наравно да су се сви присутни, клањајући се до земље заклињали и обећавали пуну сарадњу султану, али су се сви приликом повратка у своје крајеве одрекли и султана и вазалства. Само је малолетни Стефан схватио да једино ако остане "кооперативан" и задржи статус који има као вазал, може остати сигуран, бар од осталих непријатеља око Србије - Угара, Влаха, Бугара и Венеције.

Тако одлучивши, продубио је свој однос са Бајазитом и у следећим годинама био му је веран вазал, непрекидно вребајући и ослушкујићи међународну ситуацију кад и како да окрене страну.

Будући да је стално вежбао ратничке вештине и својим знањем стекао озбиљну репутацију, успео је да окупи неколико хиљада Срба и озбиљно помаже Бајазиту у походима и победама које су преживелима доносиле велики плен, којим су се враћали и помагали своје породице и увек били спремни да опет иду на војну.

За све то време, прво име међу Србљем је била његова мајка Милица! То је и било донекле тачно, јер је ова паметна и побожна жена о свему добро промишљала и саветовала сина који је одлично знао колико је она брижна и за њега и за земљу. Обављала је многе послове, али оне за које је традиција и време указило да су мушки, паметно је саветовала Стефана који је тада одлазио и завршавао их успешно. На тај начин је и додатно развио своје државничке способности. Тако да је већ после шест година готово неприметно постао прави и озбиљни владар.

Заувек је запамтио Сер и мајчине савете и уз природни дар учинио све да се Србија почела биолошки опорављати и живети у миру. Мајка је осетила да је време да државу препусти сину и отишла у манастир, замонашила се и узела име Јефросима, Јевгенија, али је и тада и све до свог упокојења увек била при руци свом сада већ великом сину којега народ прозва Високи!

(наставља се)

(Аутор је учитељ историје у пензији)